Sunday, April 25, 2010

Time Tested Beauty Tips



Odosmo na Kališ da bacamo frizbi.

Zato ćemo uveče biti umorni od sunca i trčkanja i srećni otići u krevet. :)

Dragi kompjuteru, gasim te na najmanje 20 sati. Ne želim da ti priđem do sutra ujutru.

Time Tested Beauty Tips
A poem by Sam Levenson
(A favourite peom of Audrey Hepburn.)


For attractive lips,
speak words of kindness.

For lovely eyes,
seek out the good in people.

For a slim figure,
share your food with the hungry.

For beautiful hair,
let a child run his fingers through it once a day.

For poise,
walk with the knowledge you'll never walk alone...

People, even more than things,
have to be restored, renewed, revived,
reclaimed and redeemed and redeemed ...

Never throw out anybody. Remember, if you ever need a
helping hand, you'll find one at the end of your arm.

As you grow older you will discover that you have two hands.
One for helping yourself, the other for helping others".

Saturday, April 24, 2010

Learning to love yourself, it is the greatest love of all



Razmišljam šta da pišem ovih dana, od svih misli koje me more. :) Inspirisala me ova sličica koju sam našla u drugaricinom fejsbuk albumu. Ona sve te crteže nalazi ovde. Vreme je grozno, ali ptice sa žutim očima pevaju sa ovog ogromnog ozelenelog drveta, koje je toliko veliko da mu vrh krošnje dopire do 8. sprata. Unutrašnja dvorišta su neverovatna. Jeste da svako malo nešto opravljaju i tresu i lupaju, ali taj nivo života kada se pootvaraju prozori i balkoni je prosto fenomenalan. Kao svet u malom, u stvari poseban svet lišen histerije i stresa ulica i trotoara.

Danas je rođendan jednoj od mojih heroina - Shirley MacLaine. Nikada neću zaboraviti kako je ona lepo rekla da je život činija trešanja, pa šta vas briga za koštice. Imam još jednu heroinu, od skoro - Pipu Li. Bile smo bolesne prošle nedelje, grip neki strašan, krevet, groznica, užas. Odgledale smo sve moguće romantične komedije koje možete da zamislite, čak i one najgore, a onda smo jedno veče, nešto kasno, dok se film skinuo, počele da gledamo The Private Lives of Pippa Lee i čim sam videla da ga je režirala Rebecca Miller, znala sam da neće biti spavanja posle filma, jer ona me kao i Julie Taymor, uvek potrese iz temelja. Btw. kad smo kod Julie Taymor, sanjala sam pre neku noć da se vozim noćnim disko autobusom, to je taj neki za koji mi je L. rekla da joj je D. rekla da kreće sa Slavije, i u njemu smo bili ja i Jim Sturgess koji mi je dao svoju kožnu jaknu jer mi je bilo hladno i poljubio me kad smo izašli iz autobusa. Suludo.

Elem, Pipu Li u mlađim danima glumi prelepa Blake Lively, koja je toliko lepa i dobra glumica, da stvarno vrlo često ne mogu da poverujem da ima samo 22 godine. Potpuno je uspela da doda svom liku i taj šarm i nonšalantnost ludih 60-ih, eksperimentisanja sa drogama, promiskuiteta i opšteg ludila, i naravno da se uda za zlog, odvratnog cinika koji se prema njoj odnosio kao prema trofeju. Ali ono što je posle uspela da uradi Robin Wright Penn, koja igra odraslu Pippu je, meni bar, potpuno fascinantno jer sam Robin uvek doživljavala kao nešto što ide u Sean Penn-a i što je plavo, krhko i njanjavo, a generalno nema neki identitet. Kako je ta žena odglumela u ovom filmu, ili je prosto samo lik tako zamišljen, zaista me ostavilo bez reči. Film naravno ne daje nikakve odgovore, samo pokreće gomilu pitanja, ali me čitava plejada likova (supružnici, deca, ljubavnice, vernici, otpadnici, bludnici, zaljubljene a nesretne žene) ostavila bez daha, jer imam utisak da je Rebecca Miller, koja je pisala i scenario, odlično odabrala svakog glumca za sve svoje likove, pa me i ta pronicljivost dodatno oduševila. Recimo kako je castingovala Winonu Ryder (pošto znam gomilu fan trivia-e, da je podelim sa vama - Winona je sa Daniel Day Lewis-om - mužem Rebecca-e Miller, koja je kćerka onog Arthura Millera, snimala the Crucible, i bila opsesivno zaljubljena u njega i jurila ga, ali ovaj je pobegao u sigurnu luku Rebecca-e), ovde joj daje ulogu neurotične ljubavnice sklone samoubistvu, i ta scena na kauču je potpuno neverovatna, koliko je u tom malom detalju uspela da kaže mnogo. Ili kako je dala ulogu supruge Moniki Beluči, strastvenoj Italijanki, ma ne verujte mi, odgledajte film i shvatićete koliko je dobro promišljen, što je iskreno baš retko danas, a da film nije smor veka sa nordijskog, holandskog ili šta ja znam kog festivala, gde je reditelj i naslov obećavao ali je prosto na kraju ispalo jedno veliko ništa.

Ne znam sa kim sve nisam pričala u poslednje vreme na temu muško-ženskih odnosa, a svaki put smo došli do formule - ništa tu nema ako nema srca, hvala ti Bebi Dol i ako nema ljubavi prema samom sebi, kako reče Whitney Houston, u pesmi koja je naslov današnjeg posta. Jer u trci za uspehom, prestižom, stavom, slavom i ostalim, ljudi zaboravljaju da moraju da kako to Englezi kažu come to terms sami sa sobom, nauče da prihvate i vole svoje mogućnosti i ograničenja i onda tek pokušaju da se usreće ili unesreće sa još jednim ljudskim bićem, kako društvena konvencija para nalaže, ili sa više ljudi, ako drugi deo para isto tako veruje u to. Kao što je rekao Vudi Alen, šta god da uspeva - Whatever works, tj. šta vas čini srećnim. Ali ako ne volite sebe - to znači između ostalog prihvatiti da ste to što jeste, džaba vam što stvarate porodice i rađate decu, samo ćete se unesrećiti dublje, a što je najgore povući ćete i ostale.

Mislim da čovek mora da zna zašto ulazi u vezu, onog trenutka kada to uradi. Čitam sada tu knjigu Stefana Cvajga - na engleskom je Beware of Pity, na srpski je davno prevedena kao Nestrpljivo srce, pretpostavljam da je ima po antikvarnicama, tek sam na početku, čitam po dve strane svakog jutra, ali me je već u startu oduševio unutrašnjim monologom glavnom junaka i flashback tehnikom pripovedanja i prosto nemam srca da otkrijem o čemu se radi, sem da kažem da je mene naslov na engleskom najviše privukao i za sada me nije razočarao.

Volela bih da je više ljudi, pa i ja sama, koji kada rade nešto što umeju i vole, rade to do kraja, kao što Dave peva u ovoj pesmi.
Uvek me ja najviše nerviralo kada vidim da neko radi nešto u čemu je dobar, što inače ume, može da da, ali neće jer nešto ga/ju koči, pa sve to radi sa pola srca - što kažu Englezi half-heartedly. Ne kažem da sve uvek mora da bude full throttle, pa dobro ljudi smo, ograničeni, i nemamo dovoljno snage ponekad da iznesemo sve svoje zamisli jer smo ograničeni mogućnostima i okolnostima, ali valjda se bar u ljubavi čovek može davati do kraja, jer tu koliko daš toliko i dobiješ. Ili sam ja, a i moji sagovornici postali usamljeni u tom uverenju. Možda je stvarno važnije imati status, pare, kola, stabilnu karijeru i mogućnost da uvek odeš iz veze nepovređen, lažnu sreću, sigurnost samoće u kojoj misliš da si srećan jer si zavrnuo emocije i ne dotiče te ništa, nego stabilno odbijaš ljude kao tangente, nego što je biti srećan sam sa sobom, jer tek onda ti ljudi oko tebe neće smetati, naučićeš da ih prihvatiš sa svim manama i vrlinama, i veseliće te i rastuživati ali ćeš ih razumeti i tek se onda čini mi se shvata ona Montenjeva "Sve što je ljudsko nije mi strano." Nije strano jer je i tvoje. Važno je umeti to da preneseš na druge - jer ipak na kraju shvatam da nismo baš stvoreni da živimo sami. Istina je da umiremo sami, i da nam u bolu niko ne može baš pomoći, ali ja mislim da se sreća, ako postoji, uvek deli. I fer je otići jer ne umeš da usrećiš tog drugog dok ne upoznaš i usrećiš sebe. Sve ostalo je magla, koja kad se podigne, ostavlja samo pustu, nezalivenu livadu koja je prividno dobijala svoju kišu.

Monday, April 5, 2010

ja odoh u junu u Francusku, a do tada...



Ovako se ja sećam francuskih filmova iz detinjstva...sećam se tih beskonačnih drvoreda...ceo novi talas koji sam gledala na nekih kanalima RTB, ne sećam se ni o čemu se radilo ni kako su se zvali, sećam se samo osećaja... i onoga što sam sada iskonstruisala od istog...
Nicolas Fargues Je etais derriere toi i sama sa svojim mislima...mračno jutro danas, kiša i Veliki prezir za soundtrack...

Monday, March 8, 2010

optimistic, isn't it?


Preporuka za film. I izaberite posle gledanja istog, dok pišete priču na blogu optimistic mood na stereomood-u. eto sad znate sve o meni. da imam plavu kosu i 55kg. da se selim uskoro. da nisam zaljubljena. da me mrzi da stavljam velika slova na početak rečenice trenutno, ubija mi spontanost i želju da kažem sve što hoću. da sam možda malo control freak i da mi se izlizalo strpljenje za neke stvari. da mi duva vetar kroz stan. da slušam lejdi gagu. da imam haljinu na šljokice. i cipele od zmijske kože. i 10cm štikle, moje sadašnje zimske čizme. i da ne volim filozofiju satiranja i ubijanja od rada. da bi radije imala manje para nego manje zadovoljstva. da ne razumem odricanja radi odricanja, nego više volim da ga izbegnem, ako mogu. da mislim da život nije sranje. da volim da se zezam i da radim stvari koje mi se rade, a ne one koje se od mene očekuju. da volim kada mi ljudi skrenu pažnju da grešim. da nije te osobine, bila bih ista ona kao pre deset godina, verovatno još uvek nesretna jer nedge grešim a ne vidim gde. grešite kad odlučite da nešto znate i da ste uvereni da ste shvatili i da vam je ono što vam se neplanirano dogodi samo remetilački faktor u vašem savršenom planu. nije, zajebali ste se. razmislite još jednom.

meni se lično uvek dopadalo što likovi u filmovima vudi alena pričaju kao da čitaju. sav taj dobro naučeni vocabulary privatnih škola i Ivy League univerziteta. I sva ta kvantna fizika, koja se u poslednje vreme ubacuje u sve, od Big Bang Theory do svakog filma. Valjda ljudima treba lek iz krize. Mada to je novija teorija, u smislu da je hrišćanstvo starije od nje, ali nešto nije popularno. Ili je sve zato što više niko ne veruje ni u šta. Ili zato što se slučajnost i sreća ne mogu objasniti jednom crnom knjigom, jednom uredbom vlade, jednim proglasom, skupom u davosu, svetskim planovima, i vašim malim sitnim planovima. Isplaniram ja da smuvam jednog dečka. Pomislim da je savršen za mene. I on kao nešto odgovori. Ali se stalno nećka. Kaže mi da me stavlja na hold dok nešto ne završi. Muvaju mene neki drugi momci usput, ja to ne primećujem i čekam da se on javi. I on se ne javi. A ovi usput? Kažu da je sad kasno. Kao i kad bi sada ovaj prvi dečko pozvao, a neće, čak ni da kaže, "ej znaš, ne sviđaš mi se", naporna si mi, ili ružna si, ili mnogo smaraš ili nisi ti tako sjajna. Ili možda čak previše si ti za mene, znaš ja ne znam šta bih tu radio. Možda jednostavno hoće da bude sa nekim drugim. Kao u ovom filmu, prva žena je savršena za njega jer je sve kako kaže right. A ispostavi se da je najbolja osoba, tj. ona sa kojom može da bude i da je voli na svoj čudan način da ga to čini srećnom, osoba potpuno različita od njega. Moraću o tome da promislim još malo. Kako odredimo da li je neko dobar za nas. A i mnogo je prošlo od kada si ti meni prva prišla, nijedna zaljubljenost ne traje toliko dugo. Ne zna on da ja mogu da čekam dugo, jer se jako retko zaljubim, tj. retko me udari ta sreća. Samo ja se bojim da ne zna i još jednu važnu činjenicu. Ne možete vratiti pastu natrag u tubu. Jednom kad vam nešto kvrcne u glavi, nema povratka natrag. Entropija.

isplaniram ja da slušam na dva koncerta u Minhenu dva benda - the XX i White lies. Odemo u Minhen i otkažu oba koncerta, jedan jer je pevačicin otac umro, drugi jer je pevač kolabirao. Dobro, kažem ja, nema veze, tu si gde si. I na kraju avion za Beograd zamalo da se sruši. Znači konstantan maler. A onda se vratim kući, dobijem dve divne poruke, dogode mi se neverovatne stvari i generalno krene me sreća. Nađem stan u centru na idealnom mestu, posle godinu dana potrage i pucanja ćoraka. Obradujem se. I pokušam da smislim da li su i jedna i druga sedmica, malerozna i ova srećna, zaista imale nekog dubljeg smisla. Odgledam film i tako se malo izmeditiram. U pitanju je samo slučajnost i ništa više. Ozbiljno. Nekima se dogodi nekima ne. Nekima pokuša da se dogodi ali je oni odbace jer ne žele da im išta remeti rutinu. Jer ne žele da promene bilo šta jer se boje. Opet strah kao glavni krivac. Razmislite dobro sledeći put kada nešto odbijete, zašto ste to uradili. Ne kažem da treba sve bezrazložno prihvatati, kažem samo da treba razmisliti o razlogu za svako prihvatanje i odbijanje. I naravno dati šansu sebi, jer možda i pravite grešku, bilo prihvatanjem bilo odbijanjem. A šta je moja dijagnoza? Meni fali spontanosti, što bi rekao moj anđeo savetnik, jedan od. I strpljenja, to već mogu sama da kažem. Naravno, uzmem od anđela samo ono što mogu da podnesem, jer ne mislim da je za sve u pravu. Za većinu stvari jeste, a za neke nije. Ja sam kontrol frik. Zato što se bojim. Da nešto ne precenim, procenim loše ili potcenim. Zato što neke stvari ipak funkcionišu po pravilima. Saobraćaj, gramatika, procedure polaganja državnog ispita. Ali ljudi nisu deo te šeme. Oni nisu po pravilima, po standardima. Ljudi su najveća varijabla i ja to stalno zaboravljam. Zaboravljam i da sam ja varijabla, i samoj sebi i drugima. Nisam dobila tretman što bi rekli, ali sam dobila neki kvrc u glavi. Videćemo šta će biti sa tim.

zašto je sve ovo tako i zašto treba da pogledate film? sami odlučite, vi ste varijabla. imate pravo da gledate ili ne gledate film, da pozovete tu devojku ili momka ili ne, i da odete kod drugara na rođendan ne očekujući ništa. imate pravo da radite šta hoćete i odgovornost je na vama.

ako hoćete da gledate film onda ne čitajte nastavak teksta, jer sam izvukla neke citate koji bi mogli da vam promene utisak koji opet treba sami da donesete.

just random quotes...
  • The chance factor in life is mind-boggling. Love is all about luck.
  • This search in life for something to give the illusion of meaning. What meaningless blind chance universe is.
  • So she mistakes his pessimistic despair for wisdom.
  • Entropy - it's why you cannot get toothpaste back in the tube.
  • This is an unspeakably violent and indifferent universe...therefore...
  • My story is, whatever works as long as you don’t hurt anybody. Whatever love you can get and give, whatever happiness you can filch or provide , every temporary measure of grace, whatever works.
  • A bigger part of your existence is luck, more than you like to admit. Don't think about it, you will have a panic attack.

Wednesday, January 20, 2010

I get too scared, So I stand up instead, I go wild...


Ne pišem često, jer nemam vremena ni koncentracije. Uveče se sručim na kauč, ako nisam na predavanjima na masteru, evropske integracije, fakultet političkih nauka, ili na francuskom, jedina ljubav koja me za sada intelektualno pomera i zabavlja, ili ne lektorišem knjigu ili ne prevodim feminističku istoriju, za male pare, evo već godinu dana, a ako sve to ne, ja sednem pa čitam po netu, ili čitam nešto svoje, a najviše volim da sa sestrom sednem za naš crveni sto i da raspravljamo o sebi, drugima, životu i ostalom. Uglavnom o onome što prolazi pored i dolazi, jer ja ne želim da ga ispustim samo zato što se opravdavam nedostatkom vremena.

Ja mislim da sam ja uglavnom pozitivno orijentisana, malo naivno a blesavo, uglavnom racionalno i ludo, pa zato smatram da je dobro što sam zdrava, to mi je najvažnije, da imam divne prijatelje i generalno svi oni su dobri ljudi, naravno svako ima svoje bubice, ali ja samo takve privlačim - dobre i lude - jer sam onim zlim dosadna i nezanimljiva pa me zaobilaze, hvala bogu, evo već 10 godina od kada ne idem u srednju školu :)

Mene tako moji ljudi izvuku s vremena na vreme iz loop-a u koji upadnem i promene mi pogled na samu sebe. Pre neko veče S. me usmerila na ono što sam davno odlučila, a to je, ako sam već dosta uradila da bih stigla dovde gde jesam, pa ne mogu to sad umanjiti da bi se neko pored mene osećao bolje iako ne dostiže taj nivo samokritičnosti i snage jer neću da se ponašam osorno i nadmoćno. Hajde da bude i ovako: nismo svi isti. Nismo. Najveća greška samoupravljanja - da će svi biti radni i vredni - neće. Ljudi mnogo lažu. Sebe najviše i najpre, pa preko te samoobmane ubede i sve druge. Izmisle fine fraze da to upakuju. Ja neću da lažem da sam nešto što nisam. Ali neću ni da umanjim svoju veliku promenu. Ja sam se za to gadno ispomerala i izmrcvarila. Držala se na tankoj niti. Držali me moji ljudi. Neću da dozvolim da sve to bude za džabe. Izvini ponekad licemerni svete, ali neću da živuckam. I lažuckam. Mi ljudi smo failing creatures, slabi, padnemo, tela nam propadaju, mi ih održavamo najbolje što možemo, grcamo, uplašeni smo, ne znamo šta bismo i onda tako, iz straha da ne padnemo, da ne pogrešimo ili se ne ozledimo, čučimo u mišjoj rupi i čekamo. Tako i ja. Nisam ništa bolja za mnoge svoje kukavičluke, kada nisam uspela da se izborim sa sobom i da tresnem sebi istinu u lice. Sad umem, sve češće. Rade to moji anđeli. I ja se osećam bolje, mnogo puta. Ništa mi još nije bilo od istine. Od laži sam mnogo patila. Laži prema samoj sebi i onda i drugima. Nisam u osuđujućem fazonu da idem da govorim ljudima kakvi su. Niti bilo koga osuđujem. Samo neću da čekam da se neko smisli ili da mu povlađujem u samoobmani ako to košta mog vremena. Ja ću dalje za svoj ćeif. I ljubav nije nešto što daješ i uzimaš u društvu kukavice. Za ljubav treba hrabrosti priznati da voliš i da svesno rizikuješ da te tresne ako se ne uhvati u mrežu onog drugog. Počela sam da učim i o sebi i drugima i vezama. Neću konvencionalan život. Neću ni dramu, izmišljenu. Hoću da idem paraleleno sa tom osobom, svojim putem, jer svako prvo mora da ostvari samoaktualizaciju, kako reče Maslov, da bi bio srećan sa drugima.

Ja volim simple life. Možda malo komplikovaniji fil za nadev. Osnova - prava. Fil - možeš da izmišljaš. Dodaj i badem i cimet i stavi cvet jasmina za ukras. Ali znaj da se osnova pravi od putera, brašna i jaja. Nema tu velike filozofije. Voli se ili se ne voli. Kao u filmu, samo se vi smejte, ali ako tražiš baš tu ženu, okrenućeš njih 100 iz telefonskog imenika dok se ONA ne javi. I šta tu ima, ako je hoćeš naći ćeš je, ako nećeš, nisu izgovor objektivne okolnosti već samo tvoj kukavičluk ili prosto (ne)svesna istina da je ti dovoljno ne želiš.

Evo šta kaže Pjer, lik Ane Gavalde u "Voleo sam je"...
"Svi mi okolišimo, nalazimo izgovore, uspevamo da se nagodimo tako da nam bude udobno i sve potaman. Svi mi negujemo svoj kukavičluk, hranimo ga i pazimo kao kućnog ljubimca. Takav je život. Postoje hrabri, odvažni, i postoje oni koji se prilagode okolnostima. Tako je lakše...
Često srećem ljude koji pomalo pate, samo malo, ali taman dovoljno da promaše sve, da postanu zauvek gubitnici..." "Iz straha da život ne postane teži, složeniji, pustio sam da sreća prođe pored mene"... "Moje uspomene, kajanje i kukavičluk sasvim su me porazili."
"Čak i kada život poričeš, ili ga zanemaruješ, čak i kada odbijaš da ga priznaš i prihvatiš, život je jači od tebe. Život je jači od svega. Ljudi su se vraćali iz logora i ponovo pravili decu."

Život=ti, unutrašnje ti...

Cinizam pomaže ali ne dovodi do upoznavanja...Posle pronalaženja smisla samoće, a to je razumevanje samog sebe, istina nije tako crna. U stvari, zabavna je.

Možda je strašno napisati, ali istina je uglavnom jednostavna i banalna. Ali nije samim tim manje vredna. Samo je teže u nju poverovati. Zato što očekujemo veću istinu. Zato što želimo da verujemo u afterlife. Zato što verujemo da ima nešto više od toga da li ima cimeta u kafi i da li je on zaboravio koja je naša omiljena crna čokolada. Ume život da nas demantuje, ali uglavnom nas preduhitri. Zato što očekujemo najgore ili nešto neverovatno. A on je, kako reče Carver, uvek "a small good thing". Or terrible and awful. Either way, it is no nuclear physics. Zato je jedna od mojih odluka do 10. januara (nisam mogla 1.1. morala sam da se istreznim :) da se više smejem, onda da ne paničim oko svega, tipa što mi nema naočara, da ne histerišem oko gluposti pa ni oko velikih stvari, da mislim na ključnu reč "dedramatizovati", da ne budem više u I worry mode-u, da se ne bojim da pričam sama sa sobom niti da ustanem u sred noći iako noćna lampa ne gori, da ne mislim samo na najgore i da ću zamisliti svoje profesore u gaćama dok me rešetaju, a da ću svoju ambiciju ograničiti na ono što me pomera da ostvarim svoje maksimume, a ne na ono za šta su mi drugi rekli da su moji maksimumi. Jer na kraju ja ću biti ta koja će se boriti sa prevelikim obavezama ili preteranim ciljevima. Kako mi reče moj anđeo "Nećeš biti master student na LSE-iju. Pa šta? Mogla si nikada da to da ne shvatiš! Zamisli kako bi ti onda bilo teško. Ovako - znaš šta te ne čini srećnom? To da stalno želiš da odeš na LSE!" I stvarno, kad priznaš sebi "hej, nisam genije, ali nije da mi fali vijuga za neke stvari", mnogo se lakše diše. Ne paničiš zato što ti je vrhunac sreće jednog dana pravljenje kolača. Naravno ne pretvaraš se u Sosu iste noći. :)

Tako da, ako ikada pomislite da je ovaj život strašan, setite se Širli Meklejn "Life is a bowl of cherries, so never mind the pits." You can always get bowl of pine cones, and what I are you going to do with it? Bolje trešnje, pa makar kisele, nego neke tamo šišarke.