Ja ne znam koliko emotivno vi doživljavate gradski prevoz. Možda ga uopšte ni ne koristite. Možda ga kao ja, koristite svakog dana najmanje po sat i po. Moje omiljeno prevozno sredstvo, avaj nije tramvaj jer iako manje zagađuje, jako je nepouzdan i ne dozvoljava mi da isplanirano stignem tamo gde treba. Omiljeni prevoz u Beogradu mi je Ikarbusov niskopodni zglobni autobus. Toliko volim taj autobus pa bih ga ponekad izljubila. I osobu koja ga je dizajnirala. Najvažnije od svega je da je niskopodni. Ne samo to što je lako dostupan osobama koje imaju teškoća u kretanju i što u njemu postoji poseban deo za koji se mogu prisloniti i osigurati kolica već i zato što niske osobe kratkih nogu lepo i lako iako nose bakaluk recimo mogu da uđu u njega ko ljudi bez guranja. Ikarbus je jedna profitabilna firma koja je na žalost sada u vlasništvu Rusa.
Šta sam se sad razsentimentalisala nad niskopodcima? Upisala sam časove vožnje danas! Ja i svi maturanti u Beogradu valjda. Uglavnom shvatila sam, to je onaj belleandsebastijanovski osećaj da opet negde kasnim za tom decom koja su tako brza, luda, jedva čekaju da sednu za volan. božemesačuvaj. Pored novog zakona o vožnji koji mi dahće za vratom, ovaj važeći je ako niste znali iz 1982. godine, posle ovog poslednjeg magičnog vikenda provedenog u prirodi sa najdražim osobama na svetu shvatila sam da ne može više tako. Hoću da znam da vozim da mogu da sednem u auto i predivnim putem kroz osunčanu Šumadiju stignem do roditelja na vikend. Da mogu da bez problema da odem sa drugaricama u Karlovce na izlet. Ne treba mi auto da bih njime išla svaki dan na posao. Svašta. Ne treba mi ni da se džekiram na autoputu niti da histerično svuda stižem pre ostalih. Za grad su mi niskopodci savršeni. Treba mi zbog tog divnog osećaja slobode putovanja kada slušaš recimo neku mjuzu, moliš Boga da ti je prazan put i putuješ...najlepši osećaj na svetu. Put ispred tebe i taj osećaj ne može ništa zameniti. Jako volim taj pokret. Izveštila sam se da se u pokretu češljam, perem zube, u busu čitam stojeći i okrećem stranice jednom rukom, umem čak i da stojim u tramvaju da se ne držim, u busu već ne, znam da ću u autu mora
ti da se koncentrišem samo i isključivo na vožnju ali to me raduje. Malo šta mene tako fascinira da se potpuno na to koncetrišem. I da, uvek sam bila zaljubljena u žene koje dobro voze. Recimo predivna M. koja onomad jednom pevaše back vocals u Lula Mae. Kako ja volim kada ta žena vozi! Prepustila bih se u njenom autu i išla svuda sa njom. Da se razumemo, ja i dalje mislim da žene sve bolje rade od muškaraca a vožnja je uvek bila nešto što muškarci privilegovano govore da rade bolje i kada vidim sigurnu ženu koja vozi kao zmaj ja se zaljubim potpuno. Planiram da budem ista takva. Neću se bojati vožnje ali ću zazirati od kretena na našim putevima. I pobediću svoju urođenu smotanost. Da! Za levo desno test! Onaj sa lampicama i stiskanjem tastera! Razbila sam ga! Nijednom nisam pogrešila! Ha, znači nisam smotana i dezorjentisana! Kad hoću, jelte...
Kako B. voli da svrakari (donosi second-hand stvari) ovih dana je u kuću pored još nekih stvari, doneo ploču soundtrack iz Nešvila. Definitivno jedna od najdivnijih second-hand stvari u kući. Potpuno me vratila u vreme opsesivnog gledanja filmova dotičnog. Kakav je car bio taj Alti. Sad čekam da vidim šta će biti sa ovim britanskim filmovima koje svi ove godine nešto hvale, bar ovi blogeri na Gardijanu. Jedva čekam da odgledam sve to...Setila sam se "Happy-go-lucky" danas kada sam uplaćivala vožnju. Kako je ona genijalna. Malo previše histerična možda ali divna. Baš me zanima kakav li će biti moj instruktor. Da li će onako ko njen da bude motkaš. E, da, psiholog mi je u nalazu napisala da sam komunikativna. Hahahaha, lajava što bi rekla moja mama. Ona koja rado priča sa nepoznatim ljudima.
Dobila sam od jednog divnog stvorenja knjigu za čitanje "History of love". Upozorila me da se mogu zaraziti njanjavošću iste! ali ne marim. Posle čitanja Olafsona i "Dana zaljubljenih" koji me rasturio onako surovo, čitaju mi se cvetne knjige ako takve postoje. Da, sad završavam Barikov "Okean, more". Sjajna knjiga. Podsetio me na Selina malo. I Konrada. Ali potpuno čudna jedna poetika. Draga moja M. i svi ostali me snabdevaju knjigama stalno. Nikad mi nije bilo slađe čitati. Ovih dana oko mene samo knjige, rasprave o istim, priče, preporuke. Ovo su oni trenuci kada bih volela da sam u Londonu i da kopam po knjižarama i pričam o knjigama i pijuckam čaj i živim jedan divan nedevetdopet život...zašto je studentski život trajao tako kratko...
Zaboravila sam kako se zove književni postupak, kada recimo kao kod Čosera, autor okupi sve junake u jednu gostionicu i onda svako priča i onda dolazi do neke interakcije između njih...Elem to je postupak u Barikovoj "Okean, more". Jako mi se dopao. Sve sam zaboravila od tih divnih stvari. A znala sam nije da nisam...Menja mi se ono što pamtim...
Dobila sam danas poruku od jedne osobe koja mi je rekla da misli na mene s vremena na vreme i da smatra da ću biti sjajna majka jednog dana...baš mi je to bilo čudno. Pomislila sam na sve te žene kojima se divim kako znaju da voze i gaje decu onako sa ljubavlju. Kao i što voze. Ne deluju mi neurotično i isfrustrirano. Ne deluju mi nezadovoljno. Deluju kao da su
at ease. Moje omiljeno stanje. Bez histerije molim. E kad ja porastem i ja ću da budem takva. Za nekoliko godina ne sad. To je proces. Nije lako. Treba mnogo puta pobediti sebe.
E da jeste čitali, izvesno je da nam ukidaju vize. Sledeće godine festival u Španiji. Evropo čuvaj se stižemo! Jedva čekam.
Sve meditacije po ovakvom danu moraju da se završe soundtrackom Kings of Convenience. E baš njih prve ću da slušam u Španiji. Ili gde već...
