I get too scared, So I stand up instead, I go wild...

Ne pišem često, jer nemam vremena ni koncentracije. Uveče se sručim na kauč, ako nisam na predavanjima na masteru, evropske integracije, fakultet političkih nauka, ili na francuskom, jedina ljubav koja me za sada intelektualno pomera i zabavlja, ili ne lektorišem knjigu ili ne prevodim feminističku istoriju, za male pare, evo već godinu dana, a ako sve to ne, ja sednem pa čitam po netu, ili čitam nešto svoje, a najviše volim da sa sestrom sednem za naš crveni sto i da raspravljamo o sebi, drugima, životu i ostalom. Uglavnom o onome što prolazi pored i dolazi, jer ja ne želim da ga ispustim samo zato što se opravdavam nedostatkom vremena.

Ja mislim da sam ja uglavnom pozitivno orijentisana, malo naivno a blesavo, uglavnom racionalno i ludo, pa zato smatram da je dobro što sam zdrava, to mi je najvažnije, da imam divne prijatelje i generalno svi oni su dobri ljudi, naravno svako ima svoje bubice, ali ja samo takve privlačim - dobre i lude - jer sam onim zlim dosadna i nezanimljiva pa me zaobilaze, hvala bogu, evo već 10 godina od kada ne idem u srednju školu :)

Mene tako moji ljudi izvuku s vremena na vreme iz loop-a u koji upadnem i promene mi pogled na samu sebe. Pre neko veče S. me usmerila na ono što sam davno odlučila, a to je, ako sam već dosta uradila da bih stigla dovde gde jesam, pa ne mogu to sad umanjiti da bi se neko pored mene osećao bolje iako ne dostiže taj nivo samokritičnosti i snage jer neću da se ponašam osorno i nadmoćno. Hajde da bude i ovako: nismo svi isti. Nismo. Najveća greška samoupravljanja - da će svi biti radni i vredni - neće. Ljudi mnogo lažu. Sebe najviše i najpre, pa preko te samoobmane ubede i sve druge. Izmisle fine fraze da to upakuju. Ja neću da lažem da sam nešto što nisam. Ali neću ni da umanjim svoju veliku promenu. Ja sam se za to gadno ispomerala i izmrcvarila. Držala se na tankoj niti. Držali me moji ljudi. Neću da dozvolim da sve to bude za džabe. Izvini ponekad licemerni svete, ali neću da živuckam. I lažuckam. Mi ljudi smo failing creatures, slabi, padnemo, tela nam propadaju, mi ih održavamo najbolje što možemo, grcamo, uplašeni smo, ne znamo šta bismo i onda tako, iz straha da ne padnemo, da ne pogrešimo ili se ne ozledimo, čučimo u mišjoj rupi i čekamo. Tako i ja. Nisam ništa bolja za mnoge svoje kukavičluke, kada nisam uspela da se izborim sa sobom i da tresnem sebi istinu u lice. Sad umem, sve češće. Rade to moji anđeli. I ja se osećam bolje, mnogo puta. Ništa mi još nije bilo od istine. Od laži sam mnogo patila. Laži prema samoj sebi i onda i drugima. Nisam u osuđujućem fazonu da idem da govorim ljudima kakvi su. Niti bilo koga osuđujem. Samo neću da čekam da se neko smisli ili da mu povlađujem u samoobmani ako to košta mog vremena. Ja ću dalje za svoj ćeif. I ljubav nije nešto što daješ i uzimaš u društvu kukavice. Za ljubav treba hrabrosti priznati da voliš i da svesno rizikuješ da te tresne ako se ne uhvati u mrežu onog drugog. Počela sam da učim i o sebi i drugima i vezama. Neću konvencionalan život. Neću ni dramu, izmišljenu. Hoću da idem paraleleno sa tom osobom, svojim putem, jer svako prvo mora da ostvari samoaktualizaciju, kako reče Maslov, da bi bio srećan sa drugima.

Ja volim simple life. Možda malo komplikovaniji fil za nadev. Osnova - prava. Fil - možeš da izmišljaš. Dodaj i badem i cimet i stavi cvet jasmina za ukras. Ali znaj da se osnova pravi od putera, brašna i jaja. Nema tu velike filozofije. Voli se ili se ne voli. Kao u filmu, samo se vi smejte, ali ako tražiš baš tu ženu, okrenućeš njih 100 iz telefonskog imenika dok se ONA ne javi. I šta tu ima, ako je hoćeš naći ćeš je, ako nećeš, nisu izgovor objektivne okolnosti već samo tvoj kukavičluk ili prosto (ne)svesna istina da je ti dovoljno ne želiš.

Evo šta kaže Pjer, lik Ane Gavalde u "Voleo sam je"...
"Svi mi okolišimo, nalazimo izgovore, uspevamo da se nagodimo tako da nam bude udobno i sve potaman. Svi mi negujemo svoj kukavičluk, hranimo ga i pazimo kao kućnog ljubimca. Takav je život. Postoje hrabri, odvažni, i postoje oni koji se prilagode okolnostima. Tako je lakše...
Često srećem ljude koji pomalo pate, samo malo, ali taman dovoljno da promaše sve, da postanu zauvek gubitnici..." "Iz straha da život ne postane teži, složeniji, pustio sam da sreća prođe pored mene"... "Moje uspomene, kajanje i kukavičluk sasvim su me porazili."
"Čak i kada život poričeš, ili ga zanemaruješ, čak i kada odbijaš da ga priznaš i prihvatiš, život je jači od tebe. Život je jači od svega. Ljudi su se vraćali iz logora i ponovo pravili decu."

Život=ti, unutrašnje ti...

Cinizam pomaže ali ne dovodi do upoznavanja...Posle pronalaženja smisla samoće, a to je razumevanje samog sebe, istina nije tako crna. U stvari, zabavna je.

Možda je strašno napisati, ali istina je uglavnom jednostavna i banalna. Ali nije samim tim manje vredna. Samo je teže u nju poverovati. Zato što očekujemo veću istinu. Zato što želimo da verujemo u afterlife. Zato što verujemo da ima nešto više od toga da li ima cimeta u kafi i da li je on zaboravio koja je naša omiljena crna čokolada. Ume život da nas demantuje, ali uglavnom nas preduhitri. Zato što očekujemo najgore ili nešto neverovatno. A on je, kako reče Carver, uvek "a small good thing". Or terrible and awful. Either way, it is no nuclear physics. Zato je jedna od mojih odluka do 10. januara (nisam mogla 1.1. morala sam da se istreznim :) da se više smejem, onda da ne paničim oko svega, tipa što mi nema naočara, da ne histerišem oko gluposti pa ni oko velikih stvari, da mislim na ključnu reč "dedramatizovati", da ne budem više u I worry mode-u, da se ne bojim da pričam sama sa sobom niti da ustanem u sred noći iako noćna lampa ne gori, da ne mislim samo na najgore i da ću zamisliti svoje profesore u gaćama dok me rešetaju, a da ću svoju ambiciju ograničiti na ono što me pomera da ostvarim svoje maksimume, a ne na ono za šta su mi drugi rekli da su moji maksimumi. Jer na kraju ja ću biti ta koja će se boriti sa prevelikim obavezama ili preteranim ciljevima. Kako mi reče moj anđeo "Nećeš biti master student na LSE-iju. Pa šta? Mogla si nikada da to da ne shvatiš! Zamisli kako bi ti onda bilo teško. Ovako - znaš šta te ne čini srećnom? To da stalno želiš da odeš na LSE!" I stvarno, kad priznaš sebi "hej, nisam genije, ali nije da mi fali vijuga za neke stvari", mnogo se lakše diše. Ne paničiš zato što ti je vrhunac sreće jednog dana pravljenje kolača. Naravno ne pretvaraš se u Sosu iste noći. :)

Tako da, ako ikada pomislite da je ovaj život strašan, setite se Širli Meklejn "Life is a bowl of cherries, so never mind the pits." You can always get bowl of pine cones, and what I are you going to do with it? Bolje trešnje, pa makar kisele, nego neke tamo šišarke.