Let The Good Times Begin

Znam da će se mnogi zapitati šta mi je. Dva posta u jednoj sedmici. Blame it on coffee, it keeps me awake.

Sinoć smo bili na proslavi rođendana Broda. Naravno da smo kasnili i došli u ponoć a otišli noćnim u 2 a.m. No, to što smo kratko bili, u smislu jedinica sati ali ne i minuta a tek sekundi, nije umanjilo zabavu. Bilo je sjajno! Nikad više smeha i zezanja. Kako je to cinično rekla jedna od indiegoerki ali u drugom kontekstu, konačno sam našla mesto pod suncem. U smislu ljudi koji će proći kroz vrata Broda ali i samog kafića. Potpuno savršeno mesto. I mala drvena maketa prašnjavog Lucky Luke paba koga sam našla pored kontiša na Vračaru koji se odmara na mikseti. Čitavo mesto je potpuno magično. I naravno, ne sumnjate da su Belle and Sebastian tamo skoro pa stalno na plejlisti. Bili su i sinoć. Uvek. Kao i svi ti dragi, pripiti ljudi koje obožavam. Welcome home lost pathetic girl!

Naslov sam uzela iz pesme bivše, (ne)prežaljene članice Isobel Campbell sa drugog albuma njenog off projekta - The Gentle Waves.

Pesma sa jednom od najlepših tema koju sam ikada čula koju vodi čitav gudački kvartet je onomad inspirisala b.-a da napravi svoj KEF projekat. Ako mi ne dobijemo nagradu, bilo bi sjajno da je dobije naša leading vocal of Lula Mae - jer bi ta tehnička oprema zaista pomogla mladim rising stars of both music and audio engineering. Treba li spomenuti da slušamo Let the good times begin na repeat.

Juče na seminaru jezičke kulture smo imali predavanje o leksici i novim rečima. Imali smo i akcente ali meni je to malkic dosadno, sem kad se ne pretvaramo da pričamo po moravski. Ali sam zato na leksici uživala! O bliss of making new words! How I have missed that! Načula sam - dve najproduktivnije metode za pravljenje novih reči u srpskom jeziku su derivacija i polisemija. Višeznačnost je moj novi heroj! Otkrila sam da postoji i nešto što se zove Obratni rečnik
u kome reči možete tražiti od kraja! Recimo kada okrenete slovo a, tamo su vam reči koje se završavaju na -a. To je zgodno kako sam shvatila kada tražite sufikse za pravljenje novih reči. Da vidite recimo da li je za vršioca radnje u srpskom zgodnije da kažete da se završava na -ar ili -telj. Verovali ili ne, odbor za standardizaciju srpskog jezika zaista odgovara na pitanja ljudi kada prave nove reči. I prave ih. Neke formale ali da, prave ih.

Imali smo i čas neologizama. Tu sam ja iznela svoje mišljenje da smatram da se strane reči, kao recimo nazivi časopisa, u srpskom, mrskoj kirilici, jako ružno navode. Obajsnili su mi, a ja sam to znala naravno!, da je srpski fonetski jezik i da kako se reči čitaju u stranom jeziku, recimo Njujork rivju ov buks, kao takve moraju uneti u srpski tekst na ćirilici na način: napišete ćirilicom Њујорк ривју ов букс pa stavite u zagradu (The New York Review of Books) i stavite to u italic. A šta ako ja ne znam kako se to čita na finskom? Jednostavno, zovem nekog ko zna, stavim tako u tekst, osećam se prosvetiteljski što edukujem javnost po pitanju finskog jezika, a bogme i engleskog, i idem dalje. Moraću jednom da sažmem sve bisere sa ovih časova, u jedan poseban post pod nazivom "How I have survived 4 days in horror of normative linguistics by making fun and keeping my sense of humour sharp". No, do tada...

...se borim za latinične italikovane nazive na originalnom jeziku u srpksom. Kada mogu pravni latinski izrazi u zakonima, tipa ad acta, ad hoc, persona non grata, zašto ne može ovo moje? Sem krilatice "to nije po pravilima normiranog pravopisa" još nisam dobila logičan odgovor. Pošto je kako su nas obavestili skoro pri kraju pisanje i utvrđivanje novog pravopisa, oko koga se ranije nisu slagala dva tabora - maticasrpski i šumadijski - sad su rešili da za dobrobit zabludelih ovčica koje se više ni ne snalaze u sopstvenom jeziku, konačno reše stvar i stave jednom za svagda to u ad acta. Jedva čekam da im uputim pismo za navođenje stranih imena i naziva. O, kakva će to zabava biti.

I danas sam odgledala drugi deo filma čiji poster krasi početak bloga. Moja verna prijateljica u razmeni video zapisa, draga i. mi je donela još prošle nedelje drugi deo filma koji evo sve do danas, do početka popodneva kada je počeo jedini slobodni deo sedmice koju sam imala što se posla tiče jer smo i juče radile nas četiri kao lude, doduše maksimalno se zabavljajući, ali opet, evo tek sad sam odgledala film. And, though it is profane, I am happy.

Kada sam ja upisala i završila srednju, u tom međuperiodu, od '96. do 2000. svet nije bio tako veseo. Nije ustinu ni sada, mislim nikada nije bio, bar ovde, ali sad je za nijansu sjajniji. Ali ne samo kod nas, je i pored odličnih stvari '90ih, na žalost niko se među američkim producentima nije setio da pravi nešto ovako. Ili možda jeste, ali se ne sećam više.

Film je naravno cheesy, teeny, sleezy i sve ostalo. Ne dotiče stvarni stvarni život. Nije Mike Leigh i ostala ekipa koju naravno volim. Ali je savršen za sve stvari koje od ovakvih filmova možete tražiti. I naravno predivna Rori Gilmore, i.e. Alexis Bladel. I America Ferrera koju prosto obožavam. Ne više nego Alexis ali dovoljno. Volim i ostale dve devojke, sve u jednako nesavršene i neklasično lepe ali su sve ekscentrične. Ono što mi jako nedostaje u stvarnom životu. Svi se nešto trude too blend in. Da ne štrče. Baš sam sinoć rekla prijatelju za jednu dragu osobu - ja volim ekscentričnost. Volim da ljudi ne budu isti. Da ne očekuješ uvek da ljudi prate konvencije u ponašanju i ophođenju. Ne zato što treba nabijati prst u oko. Ne, naprotiv. Treba dozvoliti urođenoj ekscentričnosti da se ispolji i razvije. Samo to ima smisla, inače je život mega dosadan. Jeste, ekcentričnost je naporna, ali ako vam je dosada milija od truda za razumevanje ekcentričnosti, imate izbor, pa se onda tako i odlučite. Have a good time rest in land of boredom.

I, da, film. Prvi i drugi deo sam odgledla iskreno sretna na trenutke, uz smeh i čokokeks i kafu, baš kao što se takvi filmovi i gledaju. Ima naravno momenta kada te sramota i zbog sebe umrljane čokoladom i njih jer su neke scene ono sramota me zbog njih, ali to se prevaziđe. I kad su na kraju sve četiri zdimile na Sanotrini, baš sam im zavidela. Zbog te easiness. I zbog haljina i odrihepbern garderobe koju Alexis nosi u filmu. Sad ću da napišem spojler pa ne čitajte vi koji biste i gledali film. Znači preskočite sledeći pasus i go on to the next level, mislim pasus.

Kada je mala debela Latina na kraju smuvala prezgodnog, preslatkog Britanca koji je glumac u predstavi koju su postavili u letnjem Vermont koledžu, skakala sam i urlala "yes yes the fat chick did it". I kad su sve ostale kao prevazilazile svoja sopstvena ograničenja bilo je super. Hejterka i darkerka sa svojim dečkom, fudbalerka sa svojom porodicom, slikarka sa prezgodnim melezom plavih očiju - Bože, kada se skinuo da pozira na sketch času to nije bilo zdravo - uživala sam.

Kako god, oba filma su za VELIKU preporuku. Još bolje ako okupite svoje drugarice i drugove, sigurna sam da ima jako puno dečaka kojima se ovaj film dopada, kokice iz mikrotalasne, novembarsko-decembarska noć, i 4 sata super slatkog filma. Šta ćete lepše? I da u filmu glumi Kyle MacLachlan pa ako vam to nije dovoljno, pored svega ostalog i sveukupne veselosti filma, ja ću ga svakako odgledati još jednom.

Još ide na repeat Isobel. Kao što se vidi sa strane u lastfm feederu. I da, kad smo već kod toga - javna pohvala popkitchen za novi blog na engleskom. Sister, you did it again. Savršen pogodak sa poslednjim tekstom o social-music-ostalo sajtovima. Love reading you.

Ako vam je ovo previše od mene, then do not stay tuned. You will hear live all of it, more or less.

A century of fakers...or it could have been a brilliant career...

hajdemo redom...

novembar je, ponovo počinjem da pišem iz dva razloga.

Prvi je što mi je to jedini kreativni ventil u toku radnog dana (vikende nemam, jer i tada radim, doduše nešto drugo u odnosu na ovo što radim svaki drugi dan od ponedeljka do petka). Kreativno je i to što biram i sklapam i dizajniram (biram boju) za nameštaj u b.-ovom i mom zajedničkom stanu. Istina je da je to stan dat nama na korišćenje od strane b.-ovih roditelja, ali uz što bi rekli veoma povoljne uslove.

Drugi razlog, podsticaj jedne prijateljice, koja me onako neobavezno pitala zašto ja ne pišem nešto i kada sam joj spomenula svoj blog ona je rekla da eto 'ajde piši, jer umeš da se izražavaš a imaš i neko mišljenje i to je super! I eto imaš uglavnom pametna mišljenja. Kapiram ja onu izreku o mišljenju, je li svako ga ima, i to kao što moram javno da ga postavljam kad će većina ljudi koja ovo pročita verovatno i usmeno da ga čuje.

Ima u novom Huperu (#444) super tekst/crtica/šala o blogovanju, na poslednjoj stranici pred koricu. Čitala sam taj tekst pre neki dan na vetrovitom dolaznom peronu BAS-a i smejala se kao luda...stvarno duhovito.

Elem, stavila sam svoj blog u egzistencijalnu krizu iz dva razloga valjda (uvek je dva...). Nisam imala volje i ideje jer sam shvatila besmisao toga. Šta sad ja tu iznosim neka mišljenja. Iz poznatih razloga. Drugo, nisam ni imala vremena. Ali eto moja divna prijateljica s. mi je podigla moral i pojačala uverenje da sve to ipak vredi. Ako ništa onda da oni prijatelji kojima ne stignem da ispričam sve, budu u toku.

I na šta to treba obratiti pažnju u novembru?

Naravno ono što je najvažniji je to što 17/11 izlaze BBC sessions Belle and Sebastian! Naravno da su verni fanovi ranije nabavili snimke cover verzija koje su fanovi snimali po koncertima kao i sam bend, a nova kompilacija donosi snimke sa sesija Marka Redklifa, Džona Pila i snimak sa svirke u Belfastu.

Sad sam potpuno u fazonu jer mi je drug a. dao knjigu This is just another rock story u kojoj je sažeta gorko/slatka priča o mom omiljenom bendu. Knjiga je tako dobra da zaslužuje poseban post i priču sa sve analizom jednog fana, koji da me sad pitate, a možete, ne sećam se zašto i kako sam zavolela B&S. Sećam se samo da sam bila očarana tekstovima. Bilo mi je sjajno što Stjuart nije grlat, što je gitara zvonka, truba (naročito recimo u pesmi "I love my car"), imaju harpsikord ponekad, imaju klavir, ljudi imaju pesme kao da ih je baš briga. Da ne pričam o ironičnim osvrtima u tekstovima. Ne toliko zbog stava, koliko zbog toga što je meni tada to zvučalo potpuno drugačije, B&S grew onto me...

Od kada sam ponovo promenila posao (po treći put ove godine, pa valjda i poslednji) dobila sam i prilku da se stručno usavršavam. Doduše trenutno subotom. Jedan od retkih slobodnih dana ode na usavršavanje. Trenutno moje kolegice i ja pohađamo seminar "Srpske jezičke kulture" na Kolarcu. To je ono gde idu svi profesori srpskog i oni koje žele da imaju argumente kada cepidlače svojim prijateljima. Moram priznati da sam zaista naučila - podsetila se raznih stvari ali između ostalog opet nekako podsetila mojih starih razmišljanja kako je srpski konzervativan i neprijateljski nastrojen jezik.

Ako ćemo jezikom savremenosti i IT-ija, srpski nije prijateljski nastrojen prema svojim korisnicima i ljudima koji bi ga učili. Sve u jeziku je fama i mit, kao i kultura.
Imaš 4 akcenta, gomilu izuzetaka, morfoloških pravila, leksika funkcioniše po principu "ne, ne smeš unositi strane reči tek tako sram te bilo". Ako i postoje neki načini da se jezik obogaćuje (iako se meni čini da jezik kao takav i nema neke efikasne mehanizme da usvaja i pravi nove reči) trebalo bi nekako da se osvesti da se mogu praviti nove reči ako sledimo neke postojeće obrasce.
Doduše većina korisnika jezika to upravo i čini.

Ja i dalje imam utisak da su ti ljudi koji se bave standardima jezika svi neki veliko Srbi, slavenoserpski i ostale budalaštine, sve je ruskoslovenski koren, ruskoslovensko ovo i ono, okej kapiram da je to nasleđe 19. veka, alo ljudi ima li nešto iz 20. i 21. veka u našem jeziku. Na kraju, korisnici jezika sami, ono što oni zovu jezička praksa i iskustvo, smišljaju i smisle nove reči, iz preke potrebe naravno, ne da bi oskrnavili slavenoserpski.

Takav nam jezik da ne dozvoljava recimo da strana imena pišemo onako kako se u tom jeziku pišu, naročito, pa nek me prokažu sad, zbog zle ćirilice. Niti upisati lepo strano ime, niti naziv stranog časopisa, ajde zar nije lepše italic The New York Review of Books ili Spiegel nego Nujork rivju of buks (wtf.) ili nemački Špigl ili ako nemate sreće nemačko Ogledalo???@#%#@...

Mada ima svetlih primera. Među profesorima na kursu ima dovoljno osvešćenih stručnjaka koji vole jezik baš zato što je neuhvatljiv i savršen reflektor kretanja i pojava u društvu. Smejali smo se na času o akcentima jer nam je profesorka pričala o tome kako je nekada postojao samo dvoakcenatski sistem silaznih akcenata i da su svi pričali kao da su iz doline Morave a onda smo dobili uzlazne akcente i beOgradski govor. I da, rekla nam je ako ne znamo koji akcenat treba staviti na reč, jer ljudi dobro izgovaraju ali ne znaju da obeleže akcenat, da samo izgovorimo reč "pomoravski" i da samo premestimo akcenat za slog ispred moravskog sloga. Zanimljivo je...

I tako, večeras smo b. i ja snimali moj pišteći glas za neki njegov projekat. Upala sam u najgori egotrip, znate jer "how do you say politely that she likes to hear the sound of her own voice". Kako je sjajno to igranje zvukova! Još kad ne znaš da staneš jer svaki put ti se čini da je sve bolje i bolje! Kao sa lešnik mokom u Coffeedream-u. Ili da napišem Kofidrimu?

E da, shvatila sam da su stihovi B&S sjajni naslovi za postove...