A century of fakers...or it could have been a brilliant career...

hajdemo redom...

novembar je, ponovo počinjem da pišem iz dva razloga.

Prvi je što mi je to jedini kreativni ventil u toku radnog dana (vikende nemam, jer i tada radim, doduše nešto drugo u odnosu na ovo što radim svaki drugi dan od ponedeljka do petka). Kreativno je i to što biram i sklapam i dizajniram (biram boju) za nameštaj u b.-ovom i mom zajedničkom stanu. Istina je da je to stan dat nama na korišćenje od strane b.-ovih roditelja, ali uz što bi rekli veoma povoljne uslove.

Drugi razlog, podsticaj jedne prijateljice, koja me onako neobavezno pitala zašto ja ne pišem nešto i kada sam joj spomenula svoj blog ona je rekla da eto 'ajde piši, jer umeš da se izražavaš a imaš i neko mišljenje i to je super! I eto imaš uglavnom pametna mišljenja. Kapiram ja onu izreku o mišljenju, je li svako ga ima, i to kao što moram javno da ga postavljam kad će većina ljudi koja ovo pročita verovatno i usmeno da ga čuje.

Ima u novom Huperu (#444) super tekst/crtica/šala o blogovanju, na poslednjoj stranici pred koricu. Čitala sam taj tekst pre neki dan na vetrovitom dolaznom peronu BAS-a i smejala se kao luda...stvarno duhovito.

Elem, stavila sam svoj blog u egzistencijalnu krizu iz dva razloga valjda (uvek je dva...). Nisam imala volje i ideje jer sam shvatila besmisao toga. Šta sad ja tu iznosim neka mišljenja. Iz poznatih razloga. Drugo, nisam ni imala vremena. Ali eto moja divna prijateljica s. mi je podigla moral i pojačala uverenje da sve to ipak vredi. Ako ništa onda da oni prijatelji kojima ne stignem da ispričam sve, budu u toku.

I na šta to treba obratiti pažnju u novembru?

Naravno ono što je najvažniji je to što 17/11 izlaze BBC sessions Belle and Sebastian! Naravno da su verni fanovi ranije nabavili snimke cover verzija koje su fanovi snimali po koncertima kao i sam bend, a nova kompilacija donosi snimke sa sesija Marka Redklifa, Džona Pila i snimak sa svirke u Belfastu.

Sad sam potpuno u fazonu jer mi je drug a. dao knjigu This is just another rock story u kojoj je sažeta gorko/slatka priča o mom omiljenom bendu. Knjiga je tako dobra da zaslužuje poseban post i priču sa sve analizom jednog fana, koji da me sad pitate, a možete, ne sećam se zašto i kako sam zavolela B&S. Sećam se samo da sam bila očarana tekstovima. Bilo mi je sjajno što Stjuart nije grlat, što je gitara zvonka, truba (naročito recimo u pesmi "I love my car"), imaju harpsikord ponekad, imaju klavir, ljudi imaju pesme kao da ih je baš briga. Da ne pričam o ironičnim osvrtima u tekstovima. Ne toliko zbog stava, koliko zbog toga što je meni tada to zvučalo potpuno drugačije, B&S grew onto me...

Od kada sam ponovo promenila posao (po treći put ove godine, pa valjda i poslednji) dobila sam i prilku da se stručno usavršavam. Doduše trenutno subotom. Jedan od retkih slobodnih dana ode na usavršavanje. Trenutno moje kolegice i ja pohađamo seminar "Srpske jezičke kulture" na Kolarcu. To je ono gde idu svi profesori srpskog i oni koje žele da imaju argumente kada cepidlače svojim prijateljima. Moram priznati da sam zaista naučila - podsetila se raznih stvari ali između ostalog opet nekako podsetila mojih starih razmišljanja kako je srpski konzervativan i neprijateljski nastrojen jezik.

Ako ćemo jezikom savremenosti i IT-ija, srpski nije prijateljski nastrojen prema svojim korisnicima i ljudima koji bi ga učili. Sve u jeziku je fama i mit, kao i kultura.
Imaš 4 akcenta, gomilu izuzetaka, morfoloških pravila, leksika funkcioniše po principu "ne, ne smeš unositi strane reči tek tako sram te bilo". Ako i postoje neki načini da se jezik obogaćuje (iako se meni čini da jezik kao takav i nema neke efikasne mehanizme da usvaja i pravi nove reči) trebalo bi nekako da se osvesti da se mogu praviti nove reči ako sledimo neke postojeće obrasce.
Doduše većina korisnika jezika to upravo i čini.

Ja i dalje imam utisak da su ti ljudi koji se bave standardima jezika svi neki veliko Srbi, slavenoserpski i ostale budalaštine, sve je ruskoslovenski koren, ruskoslovensko ovo i ono, okej kapiram da je to nasleđe 19. veka, alo ljudi ima li nešto iz 20. i 21. veka u našem jeziku. Na kraju, korisnici jezika sami, ono što oni zovu jezička praksa i iskustvo, smišljaju i smisle nove reči, iz preke potrebe naravno, ne da bi oskrnavili slavenoserpski.

Takav nam jezik da ne dozvoljava recimo da strana imena pišemo onako kako se u tom jeziku pišu, naročito, pa nek me prokažu sad, zbog zle ćirilice. Niti upisati lepo strano ime, niti naziv stranog časopisa, ajde zar nije lepše italic The New York Review of Books ili Spiegel nego Nujork rivju of buks (wtf.) ili nemački Špigl ili ako nemate sreće nemačko Ogledalo???@#%#@...

Mada ima svetlih primera. Među profesorima na kursu ima dovoljno osvešćenih stručnjaka koji vole jezik baš zato što je neuhvatljiv i savršen reflektor kretanja i pojava u društvu. Smejali smo se na času o akcentima jer nam je profesorka pričala o tome kako je nekada postojao samo dvoakcenatski sistem silaznih akcenata i da su svi pričali kao da su iz doline Morave a onda smo dobili uzlazne akcente i beOgradski govor. I da, rekla nam je ako ne znamo koji akcenat treba staviti na reč, jer ljudi dobro izgovaraju ali ne znaju da obeleže akcenat, da samo izgovorimo reč "pomoravski" i da samo premestimo akcenat za slog ispred moravskog sloga. Zanimljivo je...

I tako, večeras smo b. i ja snimali moj pišteći glas za neki njegov projekat. Upala sam u najgori egotrip, znate jer "how do you say politely that she likes to hear the sound of her own voice". Kako je sjajno to igranje zvukova! Još kad ne znaš da staneš jer svaki put ti se čini da je sve bolje i bolje! Kao sa lešnik mokom u Coffeedream-u. Ili da napišem Kofidrimu?

E da, shvatila sam da su stihovi B&S sjajni naslovi za postove...