tout doucement

grozno sam posentimentalila, znam. kakvi su to naslovi i slike, pjaf. cinizam mi je otišao na odmor. malkic sam se samo uzbudila što je madona opet pala sa konja. što kaže šeldon, prosto ne znam kakve su društvene konvencije za ovakve prilike kada ti se prosto čini da je to nešto što opažaš a nije smeće oko kontejnera jer zaboga ne ide to unutra nego pored, nešto lepo. to što prolazi ispred očiju ovih dana izaziva osećaj lepog.

ne moram baš to da delim i sa inter'netom (tako baka lu akcentuje, ne izmišljam), ali hoću. feist ima tu divnu pesmu, to je obrada valjda ali je na francuskom. moja nova amour. potpuno sam pobenavila za istim i koristim svaki (retki) slobodni trenutak da čitam, pišem, konjugiram, i ostalo. nemam vremena a opet se nađe vreme. čitajući "carstva reči" (još jedno blago naše poslovno-kućne biblioteke) shvatila sam da nisam imala živaca da čitam o svim jezicima redom, kako hronologija zapoveda, nego sam se odmah bacila na frankofoniju. stvarno treba razumeti te francuze onako kao narod da bi im razumeo jezik. ta katolička meka birokratije i klasa se potpuno reflektuje u svom jeziku. izuzetak, pravilo, izuzetak, pravilo. piši, briši, stavi, menjaj, ne tako tu, tako ovde. gimnastika mozga, majke mi. a opet nešto što tamo piše. kroz jezik se vidi uticaj zemlje. znam, znam, amerikanci su pobedili u drugom ratu, maršalov plan je gradio posleratnu evropu, pobednici su nametnuli svoju ideologiju i jezik, oni su se kačili sa rusima pa su zato imali naprednu sputnik generaciju koja se zaposlila u ibm-u i napravila internet i ostalo, pa zato svi tehnološki izrazi potiču iz engleskog, ali opet kad pogledate sve što ima veze sa gastronomijom, estetikom, umetnošću, filozofijom, psihoanalizom, birokratijom naravno i još nekim sitnicama, je poteklo od francuza. samo gledajte koliko francuskih reči je ušlo u engleski jezik, a potiču iz tih oblasti. u knjizi se u jednom trenutku kaže, parafraziram, dok je ostatak Evrope jeo repu, u Francuskoj se lepo jelo i pilo i sve običaje oko jela, korisne i lepe, ostatak Evrope je uzeo od Francuza. sviđa mi se ta teorija. hvala bogu da nismo prihvatili engleske gastronomske obrede. mada ne mogu francuzima oprostiti kolonijalne zločine ko što neću ni englezima nikada. za to kako se englezi ponašaju kada nisu kod kuće čitala sam "srce tame", ali u originalu, kažu da je u prevodu profesora zorana paunovića fenomenalan. za to kako se francuzi ponašaju kada nisu kod kuće čitala selinovo "putovanje na kraj noći". što bi rekli, druga strana medalje.

gledali smo za vikend marie antoinette. muzika je naravno potpuno predivna, ona koju izvodi the radio dept. kakvi genijalci, još jednom se potvrđuje kako radi mašta u švedskoj sobi. sofija ima te neke divne melaholične kadrove koji valjda dočaravaju usamljenost i otuđenost marije napuštene od strane svog blesavog muža koji je na čudan način poštuje i voli. kadar kada sunce izlazi i onaj kada ona sama šeta po vrtovima versaja je potpuno fascinantan. ali mi taj film nije pružio dublji insight u francuski mozak. jeste možda za toliko da shvatim da su tada francuzi upali u takve dugove ne samo zbog strasti za kockom dotične madam nego i pomoći koju su pružali ratu u americi da bi pokazali svoj stav englezima što ih je dodatno finansijski skembalo. sofija u svojoj melanholičnoj otegnutosti strikes again. moram priznati da mi film nije toliko loš. ima svoje momente. ali opet...rekli su mi da je knjiga kul. ako pročitam sve što me zanima, možda ću se pozabati douphine. nikako se ja, za razliku od druga i., ne ložim na te aristokrate. šta su sve imali a nisu iskoristili, budaletine...

profesorka francuskog nam je divna. stvarno imamo sreće. madam profesorka ima iskustva, nikada se ne zbunjuje, ne događa joj se da ne zna odgovor, puna je anegdota, šali se, duhovita je, a onakva kakvom uvek zamišljate francuskinju. moj stereotip - lepa, a ne vulgarna, elegantna, a ne uštogljena, fina, a cinična (zajebant što kažu), pametna a ne nabija na nos, savršena. baš se radujem svakom času, štreberka.

e da, završila sam knjigu. poludela sam kad sam videla da je prepručuju domaćicama. wft? ova žena je završila filozofiju, pa to je blasfemija. a i ovde nema instant recepata. samo malih rituala, to šta slušati dok obavljate toaletu. ima doduše to buržoasko oduševljavanje umetnošću, klasikom, japanom, i ostalim. knjiga ima dobar uvid u francusko društvo, mada mi fali više uvida u imigrantsku klasu koje se dotiču preko kućnih pomoćnica i slika na televiziji dok besni klinci iz predgrađa pale automobile jer kako kaže jedna od naratorki nemaju osećaj potpunog identiteta, jedan nikad nisu ni imali a drugi i da hoće, a hoće, ne mogu da usvoje jer su emigranti, ali dobro za ono gde je knjiga smeštena i šta autorka kao profesorka filozofije i može da poznaje (srednja i viša srednja klasa) knjiga je potpuno na mestu. baš me inspirisala. nisam davno pročitala nešto takvo. sad ću još da završim olafa olafsona i njegove priče i onda se bacam na poveliki prevod koji treba da bar radim, ako ne završim, a nikako da se nakanim.

zahvaljujući m. otkrili smo predivni čaj iz Apropoa, zove se Geisha, to je zeleni čaj sa svim divnim voćem sveta plus cvetovima različka. znate onu scenu iz marie antoinette kada ona pravi čaj i cvet se rastvara u šolji? e ovo je tako. a miris je neverovatan. skup čaj ali vredi svaku paru.

znate svi naravno da je stuart murdoch napravio mjuzikl - god help the girl. da se obavestite. divno ovo proleće. camera obscura danas izdaje novi album. supernatural sad u nedelju. lula mae će možda stvarno u studio. i ja kao hit dana preporučam - u duhu proleća.