"she walks in beauty like the night"

Ovaj post je moj-pokušaj-recenzija filma "Sramota" Stiva Džejkobsa koji smo gledali na festivalu Slobodna zona u sredu, 11. 11. 2009. godine u punoj sali DKC-a. Recenziju sam pisala da bih je poslala organizatorima festivala koji su pokrenuli akciju da gledaoci i posetioci festivala pišu recenzije.

"Džon Majkl Kuci, dvostruki dobitnik Bukera i Nobelovac, rođen je i dugo je živeo i radio u Južnoj Africi, a poslednjih nekoliko godina živi u Australiji. Njegovi romani su pored izmišljenih svetova i prostora metafikcije kao što je Fo, uglavnom smešteni u ove dve države. Postoji opasnost da jedna ovakva generalizacija odvede na pogrešan kolosek, ali može se reći da Kuci piše o državama u čijoj istoriji je izvršeno nasilje nad autohtonim stanovništvom, tako da je rasna implikacija neoboriva. U Johanesburgu, u čuvenom Distriktu živi oko 2 miliona ljudi u izmaglici izdvojenosti, bede i zatvorenog kruga u koji savremeni poredak pravila i odredbi belog čoveka smešta sve što nije belo, hijarhijski određeno, ženomrzačko i predstavlja na neki način legitimno nasilje. Bela rasa je odredila ko će voditi glavnu reč. Još jedna važnija generalizacija na kojoj će se zasnivati ova recenzija jeste kako je Sramota, Kucijeva najslavnija knjiga, kasnije i film Stiva Džejkobsa, inače rađen po istoimenoj knjizi, u stvari najviše priča o mržnji prema ženama i ženskom principu.

Sve žene čije komentare sam uspela da čujem u sredu veče, 11. novembra 2009. godine u sali DKC-a su imale jednu istu reakciju: Bože, zašto je Lusi tako glupa i pasivna? Kako su zaista žene prikazane u ovom filmu? Kao neko ko nema volju i moć da promeni poredak stvari, jer one žive, kako je to Lusi rekla u Južnoj Africi. To je prostor u kome je žene nemaju nikakva prava, naravno ako izuzmemo one žene, uglavnom bele, koje imaju identifikaciju, pismene su, imaju svoje prihode i nisu vlasništvo muškaraca. U Kucijevoj Južnoj Africi žene ne preduzimaju akciju da se zaštite i odbrane od muškaraca, jer je ženski princip - ljubav prema prirodi, ljudskoj i običnoj - potpuno razoren. Sve žene su pasivne, lepe i treba da, poput Melani, u svojoj lepoti šetaju pod muškim zvezdanim nebom i služe kao objekat žudnje istim. Film jasno pravi razliku između ljubavi i žudnje. Ljubav se jedino vidi u Lusinoj brizi za pse, zemlju i cveće. Svi ostali junaci imaju samo žudnju, želju za posedovanjem, kontrolom, nasiljem i seksom. U ovom filmu seks je vrlo često nasilje. Muškarci imaju pravo na njega. Dejvid je održao predavanje Lusi o tome kako pas koga je gazda tukao svaki put kada bi poželeo neku kučku i da pas sada svoj nagon povezuje sa nasiljem. Nekoliko minuta posle toga, tri nepoznata muškarca siluju Lusi jer, kako ona kaže, smatraju da treba da joj nešto naplate za to što su njeni beli preci silovali crne žene i pravili lepu kuću na kraju vijugavog puta. Zločin nad Lusi je simbol uništavanja ljubavi da bi ona ustupila mesto kontroli požude i posedovanja. Lusi je opet oprostila ludom dečaku i hoće da mu pomogne dok ga Dejvid šutira jer je špijunirao dok se tuširala. Njen ogrtač se u tom trenutnku otvara i dečak i Dejvid vide prelepu Lusi golu. Dečak reaguje tako što joj išutira baštu i viče kako će ih sve ubiti. Lusi mora da plati za zločine svojih predaka dok ona samo iskreno želi da spreči ponavljanje nasilja.

Film je vizuelno inače praznik malih kadrova, olovke i nota na klaviru, profesora u amfiteatru i umrljanih studenata, bele pene talasa na prvom zajedničkom ručku profesora i Melani, Dejvidovog sviranja bendža dok mu pas leži pored nogu, Lusi kako sadi mladice dok uranja ruku u mokru zemlju. Sve je u filmu veoma kontradiktorno iz razloga što Južna Afrika to jeste. Jako je potresna scena u kojoj Dejvid odnosi uspavane, mrtve pse na kremiranje, ali to je stanje civilizacije danas – ima previše pasa o kojima niko ne može da brine, a ipak je bolje kako rekoše da te ubije neko kome je stalo nego neko kome je svejedno. Plakanje je jedan čin osvešćivanja, jer svi sem Lusi ponavljaju to legitimno nasilje u obrascima koji su opšte prihvaćeni. Lusi ostaje na farmi jer gde god otišla, nasilje će je na ovaj ili onaj način sačekati. Na početku je rekla kako svet nije bezbedan jer se kontroliše nasiljem koje isključuje ljubav.

Svako želi odgovor i rešenje na konfliktne i kontradiktorne situacije. Rešenje nije jednostavno i pitanje je da li ga uopšte ima. Reditelj je samo hteo i uspeo da problem rasvetli sa svih aspekata, komplikovanog kakav jeste bez želje da pojednostavljuje nasleđe istorije nad rodom, rasom i seksualnošću koju su ljudi, hteli ne hteli, ipak napravili."

Boston review nisam čitala, ali u mnogome smo se podudarili...