and then Labour day came and went...

Vratili smo se sa letovanja...Bilo je neverovatno! Pogledajte fotke na flickr-u, ako vas zanima.

Jasno mi je da se svi hipsteri lože na tu retro fotografiju i polaDroide, a naravno da se i meni to dopada i zbog hipsterizma i podseća me na taj retro sedamdesetih kako izgledaju sve fotografije mojih roditelja, srećnih u zvoncarama i uskim džemperićima tamo od polovine sedamdesetih do 1981. kada su dobili mene i prestali da nose uske džemperiće i zvoncare. Ja sam rešila da ću nositi retro peep-toes cipele i uske farmerice i kad se udam i rodim troje dece. Naravno, postoji mogućnost da samu sebe demantujem. I za farmerice i broj dece.

Setila sam se filma Homo faber razmišljajući o letnjim vrućinama. Sećate se prelepe Julie Delpy? U tom filmu oni putuju po grčkim morima dok ih ona snima nekom starom kamerom koja ima predivni zujajući zvuk? Kako je to zeznut film! Ja sam to gledala sa 12 godina. Bože, zašto me neko nije sprečio? Ja sam razumela tada da je on potencijalno njen otac i da krivica nije dovoljna da on ode i ne okreće se više. Sećate se scene na krevetu kada je on gleda i misli se "ne, neću, ne, neću" i ne može da odoli...To leto, ta sparina, to kako se podleže iskušenju. Sećam se kako sam se zaljubila u Sema Šeparda tada. Visok, ružni čovek velikog nosa.

Na moru je bilo sjajno. Vruće taman, Jadran je i dalje za mene jedino more, a smokve i belo vino nešto bez čega odbijam da budem na moru. I pjaca na Hvaru na koju sam išla nekoliko jutara u nizu kada ustanem dovoljno rano. I dagnje i kozice u Bačvari na Lastovu i Marineru na Hvaru. I maslinovo ulje iz Konobe na Hvaru koje miriše kad zagrizeš hleb. Svež morski vazduh dok spavaš u vreći napolju pored marine. Nekih 15 minuta svežine svakog jutra pre nego poskaču solarne pege. I mesečina i Nina Simone na putu ka Ubliju dok je na moru svetleo brod koji lovi ribu i kad sam zasuzila zato što sam srećna što mi se događaju takve posebnosti. I svi ti divni ljudi koje smo sreli. I divni ljudi koji su me dočekali kad smo se vratili.

Od avgusta živimo u bloku 45, blizu reke, na 50 metara od zemlje, među oblacima. Čitav Beograd nam je pod prozorom kad se probudimo. Kad bi premestili reku na Vračar, onda bih se i ja preselila, stvarno. :) Ovako, stick by the river.

Sjajno mi je što je septembar polu jesen polu leto. Otkrila sam predivne tezge na pijaci u blokovima i svake subote i nedelje idem tamo i vučem narandžasta kolica i još ako uspem da odem dovoljno rano, nema srećnije osobe od mene. Pravim sve povrće varijante, a bundeva mi je omiljena. Posle predivne večeri provedene kod I. u najlepšoj kući u Zemunu sa najneverovatnijim pogledom na Dunav, u razgovoru o tome odakle smo i kuda bi volele da idemo, objašnjavala sam I. svoju fascinaciju severnom ravnicom. Ne samo što mi je vazda bilo simpatično da pričam kao oni, od onog nesretnog incidenta na moru u Tivtu još davne 1989, znači pre 20 godina. Ja sam upoznala tu devojčicu iz Bačke Palanke i za dva dana pričala kao prava Sosa, na šta me moja mama gadno izgrdila i svašta mi rekla, meni nije bilo jasno zašto, meni je to kako je ta devojčica pričala bilo strava, jer je pevala dok priča. Meni je vazda bilo interesantno da jedem sve to što se sprema preko reke, počev od austrougarskih nasleđenih poslastica, dobro ne bih ni slaninu odbila realno mada to meso malo i manišem, i onda sam razrešila misteriju da mi je srce tamo gde mi je stomak, a stomak tamo u ravnici, pa sam shvatila da se moram udati nedge u Vojvodini, i nek me V. zeza do sutra!!! Mislim lepa je Šumadija, ima tu svega, ali kod nas nema takvih štrudli i knedli sa šljivama, a da ne pričam da se tamo u ravnici pravi marcipan, i pita od bundeve i kuglof. Pa ljudi oni imaju nešto što se zove Festival kuglofa!!! Da li moram dalje da vam pričam koji mi je omiljeni slatkiš? Mislim da je sve jasno. I da, oni imaju sjajne reči za asocijacije. Kandelaber! Ha, toga nema u Šumadiji. I kibicfenster! Pa brate, to je sematičko bogatstvo, Deutsch zu danken! I drugo, hrana u Vojvodini mi je uvek bila ritual, od kada su mi J. i njena baka Bosanka spremale hranu u Banatu i nije mi smetala ni žuta voda i vetar i depresija. U Šumadiji ubijaju prasiće na dnevnoj bazi, jednog Božića u Topoli na trci traktora oko Oplenca glavna nagrada je bilo prase na ražnju koje su dvojica nosila pored seoske kafane. Meni je Šumadija depresivna zato što je toliko destruktivna. Znam, znam, i na severu imaju svinjokolj. Ali imaju tu blagu narav i pričaju ko da pevaju. Jedva čekam da idem kod I. na knedle, da se izmestimo iz ove džungle. Biće to prava uživancija.

Sad imam plan da nabavim kola do proleća i da onda deo odmora provedem po salašima i sa P.-om do vikendice podno Fruške gore i na svim ostalim mestima sa vinima i voćnim rakijama, pa ko preživi.

Što se tiče fotografija, za sada slikam mobilnim, nema neku dobru kamericu pa su fotke skoro pa retro. I zahvaljući Sensi otkrila sam taj PolaDroid pa se zabavljam.

Sledeće nedelje počinje francuski i nema zezanja. A, do, tada francuska muzika i preslatki dečaci zvani Phoenix. I bundevara. A za rođiš ću da napravim Halloween theme party sa bundevama, jer je to 2 dana posle rodjendana i taman ću da dobijem gomilu slatkiša jer je trick and treat.