Razmišljam šta da pišem ovih dana, od svih misli koje me more. :) Inspirisala me ova sličica koju sam našla u drugaricinom fejsbuk albumu. Ona sve te crteže nalazi
ovde. Vreme je grozno, ali ptice sa žutim očima pevaju sa ovog ogromnog ozelenelog drveta, koje je toliko veliko da mu vrh krošnje dopire do 8. sprata. Unutrašnja dvorišta su neverovatna. Jeste da svako malo nešto opravljaju i tresu i lupaju, ali taj nivo života kada se pootvaraju prozori i balkoni je prosto fenomenalan. Kao svet u malom, u stvari poseban svet lišen histerije i stresa ulica i trotoara.
Danas je rođendan jednoj od mojih heroina - Shirley MacLaine. Nikada neću zaboraviti kako je ona lepo rekla da je život činija trešanja, pa šta vas briga za koštice. Imam još jednu heroinu, od skoro - Pipu Li. Bile smo bolesne prošle nedelje, grip neki strašan, krevet, groznica, užas. Odgledale smo sve moguće romantične komedije koje možete da zamislite, čak i one najgore, a onda smo jedno veče, nešto kasno, dok se film skinuo, počele da gledamo
The Private Lives of Pippa Lee i čim sam videla da ga je režirala Rebecca Miller, znala sam da neće biti spavanja posle filma, jer ona me kao i Julie Taymor, uvek potrese iz temelja. Btw. kad smo kod Julie Taymor, sanjala sam pre neku noć da se vozim noćnim disko autobusom, to je taj neki za koji mi je L. rekla da joj je D. rekla da kreće sa Slavije, i u njemu smo bili ja i Jim Sturgess koji mi je dao svoju kožnu jaknu jer mi je bilo hladno i poljubio me kad smo izašli iz autobusa. Suludo.
Elem, Pipu Li u mlađim danima glumi prelepa Blake Lively, koja je toliko lepa i dobra glumica, da stvarno vrlo često ne mogu da poverujem da ima samo 22 godine. Potpuno je uspela da doda svom liku i taj šarm i nonšalantnost ludih 60-ih, eksperimentisanja sa drogama, promiskuiteta i opšteg ludila, i naravno da se uda za zlog, odvratnog cinika koji se prema njoj odnosio kao prema trofeju. Ali ono što je posle uspela da uradi Robin Wright Penn, koja igra odraslu Pippu je, meni bar, potpuno fascinantno jer sam Robin uvek doživljavala kao nešto što ide u Sean Penn-a i što je plavo, krhko i njanjavo, a generalno nema neki identitet. Kako je ta žena odglumela u ovom filmu, ili je prosto samo lik tako zamišljen, zaista me ostavilo bez reči. Film naravno ne daje nikakve odgovore, samo pokreće gomilu pitanja, ali me čitava plejada likova (supružnici, deca, ljubavnice, vernici, otpadnici, bludnici, zaljubljene a nesretne žene) ostavila bez daha, jer imam utisak da je Rebecca Miller, koja je pisala i scenario, odlično odabrala svakog glumca za sve svoje likove, pa me i ta pronicljivost dodatno oduševila. Recimo kako je castingovala Winonu Ryder (pošto znam gomilu fan trivia-e, da je podelim sa vama - Winona je sa Daniel Day Lewis-om - mužem Rebecca-e Miller, koja je kćerka onog Arthura Millera, snimala the Crucible, i bila opsesivno zaljubljena u njega i jurila ga, ali ovaj je pobegao u sigurnu luku Rebecca-e), ovde joj daje ulogu neurotične ljubavnice sklone samoubistvu, i ta scena na kauču je potpuno neverovatna, koliko je u tom malom detalju uspela da kaže mnogo. Ili kako je dala ulogu supruge Moniki Beluči, strastvenoj Italijanki, ma ne verujte mi, odgledajte film i shvatićete koliko je dobro promišljen, što je iskreno baš retko danas, a da film nije smor veka sa nordijskog, holandskog ili šta ja znam kog festivala, gde je reditelj i naslov obećavao ali je prosto na kraju ispalo jedno veliko ništa.
Ne znam sa kim sve nisam pričala u poslednje vreme na temu muško-ženskih odnosa, a svaki put smo došli do formule - ništa tu nema ako nema srca, hvala ti Bebi Dol i ako nema ljubavi prema samom sebi, kako reče Whitney Houston, u pesmi koja je naslov današnjeg posta. Jer u trci za uspehom, prestižom, stavom, slavom i ostalim, ljudi zaboravljaju da moraju da kako to Englezi kažu come to terms sami sa sobom, nauče da prihvate i vole svoje mogućnosti i ograničenja i onda tek pokušaju da se usreće ili unesreće sa još jednim ljudskim bićem, kako društvena konvencija para nalaže, ili sa više ljudi, ako drugi deo para isto tako veruje u to. Kao što je rekao Vudi Alen, šta god da uspeva - Whatever works, tj. šta vas čini srećnim. Ali ako ne volite sebe - to znači između ostalog prihvatiti da ste to što jeste, džaba vam što stvarate porodice i rađate decu, samo ćete se unesrećiti dublje, a što je najgore povući ćete i ostale.
Mislim da čovek mora da zna zašto ulazi u vezu, onog trenutka kada to uradi. Čitam sada tu knjigu Stefana Cvajga - na engleskom je Beware of Pity, na srpski je davno prevedena kao Nestrpljivo srce, pretpostavljam da je ima po antikvarnicama, tek sam na početku, čitam po dve strane svakog jutra, ali me je već u startu oduševio unutrašnjim monologom glavnom junaka i flashback tehnikom pripovedanja i prosto nemam srca da otkrijem o čemu se radi, sem da kažem da je mene naslov na engleskom najviše privukao i za sada me nije razočarao.
Volela bih da je više ljudi, pa i ja sama, koji kada rade nešto što umeju i vole, rade to do kraja, kao što Dave peva u ovoj
pesmi.
Uvek me ja najviše nerviralo kada vidim da neko radi nešto u čemu je dobar, što inače ume, može da da, ali neće jer nešto ga/ju koči, pa sve to radi sa pola srca - što kažu Englezi half-heartedly. Ne kažem da sve uvek mora da bude full throttle, pa dobro ljudi smo, ograničeni, i nemamo dovoljno snage ponekad da iznesemo sve svoje zamisli jer smo ograničeni mogućnostima i okolnostima, ali valjda se bar u ljubavi čovek može davati do kraja, jer tu koliko daš toliko i dobiješ. Ili sam ja, a i moji sagovornici postali usamljeni u tom uverenju. Možda je stvarno važnije imati status, pare, kola, stabilnu karijeru i mogućnost da uvek odeš iz veze nepovređen, lažnu sreću, sigurnost samoće u kojoj misliš da si srećan jer si zavrnuo emocije i ne dotiče te ništa, nego stabilno odbijaš ljude kao tangente, nego što je biti srećan sam sa sobom, jer tek onda ti ljudi oko tebe neće smetati, naučićeš da ih prihvatiš sa svim manama i vrlinama, i veseliće te i rastuživati ali ćeš ih razumeti i tek se onda čini mi se shvata ona Montenjeva "Sve što je ljudsko nije mi strano." Nije strano jer je i tvoje. Važno je umeti to da preneseš na druge - jer ipak na kraju shvatam da nismo baš stvoreni da živimo sami. Istina je da umiremo sami, i da nam u bolu niko ne može baš pomoći, ali ja mislim da se sreća, ako postoji, uvek deli. I fer je otići jer ne umeš da usrećiš tog drugog dok ne upoznaš i usrećiš sebe. Sve ostalo je magla, koja kad se podigne, ostavlja samo pustu, nezalivenu livadu koja je prividno dobijala svoju kišu.
