Čitajuci danas svoj prvi post, sve nešto mislim da sam ja u stvari potencijalni vernik. Ako samo lepo pogledate izbor dva imena na mom postu, stavila sam prst na čelo...Da se razumemo ja ne volim rimsku birokratiju crkve. I ne volim popove. A ne volim ni vojsku. I sve te birokratske mumbo jumbo. Ali sam ipak razumna osoba. Može se sa mnom razgovarati. T.S.Eliot je presao u anglikanizam, ako se to tako kod nas kaze i bio 'devout christian' do kraja zivota. Imao je nesrećan život sto je naravno pojačalo njegovu veru u hrišćanstvo. Stjuart M. je posebna priča. Posle slušanja Piazza, New York Catcher neki fanovi su rekli da je i gej. Ne znam i briga me, btw. ali ono što čovek sigurno može da zaključi iz te pesme je da je Stjuart čitao Šekspira. E to je vera za respect, bar kad je autorka bloga in question. Recimo The Tempest - Ferdinand i Miranda. Stjuart M., pošto sam o njemu pričala, ipak ima skoro 40 godina ali je od toga bio bolestan nekih 7 godina. Patio je od nečega što se zove sindrom hronicnog umora. Taj period izolacije mu je kaze pomogao da batali sve i pise muziku. I morao je da počne da veruje u nešto. Što je skroz razumljivo. Ono što meni kod njega i Stevie-ja kao kreativnog para poput recimo Lennon-McCartney, Morrissey-Marr, oduševaljava koliko su komplementarni i kako se dopunjuju. Tako nastaju veliki bendovi. Kada se nađu različitosti i onda upnu svoje kreativne energije da bi izvukli maksimum jedni iz drugih. I tako recimo nastanu pesme poput A Century of Fakers. Možemo da je analiziramo u sitna crevca ali ta pesma je angažovani pop. I jako lepa pesma. Melanholična a pop merry melodies u isto vreme. Znači moguće je. Napraviti pop pesmu koja je angažovana a nije agresivna ili bljutava. Naravno može se zaključiti da ja umem da budem kritična prema svom omiljenom bendu. Ne volim im poslednji album. Ali zato volim sve njihove EP-jeve. I baš me briga kako ih ljudi kategorišu, mogu da budu i vanzemaljci, pa nek je i twee ili chamber pop, šta god da tvrde da je. Razmišljam kako jednog dana svojoj kćerki objašnjavam šta je mama slušala kada je bila mlada i kazem pop mostly, već sada zamišljam šta bih mogla da stavim na kompilaciju da pokažem detetu jedan od mnogih načina kako se gradi muzički ukus. To bi zaista bio veliki homework. Ne mogu bas sve sad da popisujem, a sve je naravno počelo od onih čika u smešnim odelima sa bubi kragnom, od kojih je jedan završio kao hipik-ateista-komunista i ubijen je kao i Jean Seberg, rezultat teorije zavere. Ima i kod nas super popa, ali otom potom. Ovog leta sam imala/imali tu sreću, privilegiju i ne znam sta da vidim/o B&S uzivo na najlepsem indie festivalu na zelenoj engleskoj travi gde smo imali priliku izmedju ostalih da slusamo Jose Gonzalez-a, fenomenalne Camera Obscura i na moju sramotu je li, ja jos nisam znala ko su oni tada i čudila sam se što se Englezi toliko lože na njih kada čoveče ej, za 2 sata nastupaju Belle&Sebastian, kada ono rekoše mi kada sam došla, thnx popkitchen da su Guillemots all the rage a ja glupača naravno tek tada čula za njih.
Ali ajde ja sam se ipak naoštrila da BS sviraju Judy kada ono neeeee. Novi album, mada sunce im njihovo, izvadilo ih je to što su svirali dosta sa Dear catastrophe waitress. No, to kako ih je Stjuart najavio je da oni ipak poceli kao jedan 'humble indie band' i da taj prvi album snimljen na pucketavom vinilu sada medju fanovima dostiže cenu od 400funti, malo li je, zvučalo je pomalo kao opravdanje. Mada meni to nije potrebno dokle god oni ne počnu da se ponavljaju, mada poslednji album im je blizak ambisu...Uvek mi je bilo super što je u UK indie nešto sasvim normalno. Hoću da kažem indie bendova ima jako puno i sviraju po svim mogućim klubovima i festivalima širom ostrva, a biti fan je nešto tako lako i jednostavno da mi se nije vraćalo kući iz Engleske. Tamo sve nekako izgleda kako treba, barem na površini muzičke industrije.
Pričala sam o organizovanim oblicima verovanja na početku pa da završim za danas jer je gadno hladno u mom ćumezu sada..Mozemo mi pričati o veri, crkvi, sujeverju i srpskoj vrsti svetosavskog paganizma. Kao što napisah i u naslovu mislim da meni (a valjda i svima) nedostaje to uverenje (vera) da ce se nešto promeniti, da ćemo imati normalne plate, da ja neću morati da drhtim pred immigration officer na aerodromu London, Luton, da verovati znači uzdići se ponekad iznad svakodnevice i upotrebiti imagination da bi mogao da prezivis guranje po autobusu, pismo iz banke, junk food i koje kilo viška, bolesti svojih i porodice, svoju bolest, zlobu, pakost, ličnu nesreću, depresiju, nepravdu, zavist, strahove..... Mislim da više necu morati samoj sebi da opravdavam bloggovanje i stalno i uporno sopstveno editovanje postova...uživam prosto..moj cepidlački prefekcionizam je tako uposlen...ne moram prebacujem kanale zato što ne znam sta bih sa sobom...od svih socioloških trabunjanja da ce nas tehnologija pretvoriti u robote, ja ne priznajem nista sem one stare da nas jos vise deli po bogatstvu i siromaštvu...tehnologija je super kada je koristite kako vi želite...u to želim da verujem
No comments:
Post a Comment