Kada sam bila mladja, rec revolucija je uvek pobudjivala u meni neka romanticarsko-nasilna raspolozenja, tj. kao da je implicitno isticala da je svaka revolucija korak dalje u osvajanju sloboda, ali da to puno kosta. I grubo receno, to je zaista tako. Rekla sam nasilna - skorasnja revolucija u Srbiji je bila nasilna, i da, znacila je slobodu. Revolucija je losa u onom smislu sto odnosi zivote, milione njih, za ciljeve u kojima uzivaju nezahvalni potomci. Tu valjda ni nema pravde. Ima li u tome nekog smisla? Ne znam, zato i mozgam na tu temu ovih dana.
Kako sam sad upala u ovaj trip? Zahvaljujuci drugarici bloggerki, naletela sam na tu sjajnu knjigu sjajne novinarke i pisca - Joan Didion - Slouching towards Bethlehem sto je u stvari zbirka njenih clanaka objavljenih u Washington Post-u i godine dogadjanja su 1966, 1967 i ono sto sledi - social revolution dece cveca in sunny California. Imala sam priliku da ranije na faksu citam David-a Lodge-a Changing Places, prvu njegovu knjigu iz trilogije tzv. campus novels, nesto sto je bilo jako popularno 60ih pa i dalje, takve romane je pisao recimo Kingsley Amis (ali naravno to je samo njegov prvi roman Lucky Jim). Ali te burne 60e u Lodzovom romanu su posmatrane kroz prizmu pisca koji uporedjuje Englesku i Kaliforniju - konzervativizam naspram seksulanih sloboda i necega sto je za Engleze tada bilo verovatno ravno vulgarnosti.
Joan Didion je bila druga vrsta posmatraca revolucije i promena u suncanoj Kaliforniji. Ona pise ostro kao da brijacem sece po ivicama nerava napetog citaoca koji citajuci njenu knjigu oseca miris hasisa na coshku Haight Ashbury-ja i kao da cuje i Jefferson Airplane, Grateful Dead i Janis Joplin kako sviraju, kao da je tu da svedoci prvo masovno uzimanje LSD-ja. Po mom skromonom misljenju literarnog uzivaoca i zaljubljenika u San Francisco, ova knjiga je tacno ono sto mi je trebalo da bez tripovanja nekih pisaca na drogama dozivim atmosferu tog perioda i stvorim sliku u glavi. Otkada sam imala srece da vidim London, imam jos jedan san da realizujem pa da posle mirno mogu da posecujem Italiju i Bec. Logicno bi valjda bilo da prvo vidim pravu istoriju i tradiciju a posle istoriju pop kulture, ali kod mene je to 'other way round'. Videla sam tablu na kojoj pise Abbey Road, sto je naravno nesto drugo u odnosu na album i na studio(je) u kome su snimili poslednji album, ali cinjenica da je to poslednji album Beatles-a koje je ambiciozni menadzer okupio pred raspad i krah ideja 60ih, a i to da se u Virgin-u na Piccadilly-u ovaj album prodaje kao suvenir za UK. Po mom misljenju to nije samo suvenir za UK, vec za sve ono sto moja generacija a i one pre mene zive. Visoka kultura se zabila u muzeje, akademije i institute i medju novu elitu, a pop je meni bar, zamenio ideologiju, smisao. Pop je bio moje traganje za identitetom. Jos jedna moja pop opesija jos iz 6og osnovne je da vidim Frisko. Hocu da vidim Pacifik. Citala sam razne komentare i pisala i rad jednom o tome kako Kalifornija nije zemlja snova kako se u tom okeanu niko sem Pamele Anderson nikada nije ni okupao jer je voda uzasno hladna ili da vec ima puno ajkula, ali posle citanja ove knjige ne verujem vise u rekla kazala, vec hocu da vidim. Da se razumemo, ova knjiga je sve sem reklame za Coca-Cola-u, u njoj je Amerika siva, crna, prazna, nezadovoljna, prebogata, sa slabim sluhom za tradiciju i to shta ona predstavlja, jedina tradicija koju oni prepoznaju je stari i novi novac kao kod Great Gatsby-ja, zemlja koja u tom trenutku ima veliki gap izmedju generacija, dok se autorka onako ocajnicki ponekad pita da li je normalna i da li je to shto ona iako svaki put prozivljava istu meshavinu neuroze, samomucenja, nagona za povracanjem, zelje da se pobegne i neodoljivog osecaja pripadnosti kada ode porodici za praznike, misli da opet ne bi mogla da ne ode i da je to nekako veže i daje joj osećaj identiteta, ali ima tu nešto jos sto sam htela da prenesem na web, jedan mali citat iz knjige pa sami prosudite.
Evo sta Joan Didion kao mlada novinarka i pisac belezi iz usta jednog psihijatra koji pokusava da joj objasni sta on misli o social movement 60ih i deci cveca koja stalno eksperimentisu sa drogama. Ima trenutaka kada vas cela ta prica o traganju za tim velikim flash-om gadno iznervira i dosadi vam, posebno onima koji kao ja vide nesto vise u tom pokretu od parade drug experiments, ali i to je deo integralne price. It is as follows: "Anybody who thinks this is all about drugs has his head in a bag. It's a social movement, quintessentially romantic, the kind that recurrs in times of real social crisis. The themes are always the same. A return to innocence. The invocation of an earlier authority and control. The mysteries of blood. An itch for the transcendental, for purification. Right there you've got the ways that romanticism historically ends up in trouble, lends itself to authoritarianism. When the direction apperas. How long do you think it'll take for that to happen?"
Poenta je negde bila cini mi se da je ta generacija hipika, kako to Joan Didion i kaze na jednom mestu, odrastala seleci se po Americi, ti Baby boomer-i Beatnici i Beat Genetration, i nije imala kontakte sa tradicijom kao takvom i ono sto je drustveno predstavlja - porodicu, babe, dede, tetke, rodjake, prijatelje, lobi, zajednicu, vec taj konstanti proces izmisljanja istorije i prisecanja necega jer sledeca generacija vec zaboravi ono sto je prethodna znala. Mit o izmisljanju sebe i sopstvenog identiteta se nastavlja. Tako i mi ovde. Cinjenica je da na pitanje sta i kako ja tesko mogu da odgovorim. Nase drustvene promene su isto tako dalekoseznog uticaja kao i one o kojima Joan pise. Ljusteci sloj po sloj stizemo do istih vrednsti, valjda. To znaci da tradicija kakva je da je, mora da postoji. Radikalna borba protiv iste jeste jedna vrsta ideologije iako ne daje odgovor na pitanje "where it will all end?"
Za vecerasnje preslusavanje moj favourite je Josh Rouse - Nashville. Jefferson Airplane me podseca na jednog bivseg decka - a lot of bad memoires. Josh je za sada sasvim dovoljan.
Zavrsila sam posao, idem kuci sada. Mislim pravi posao. Moj lepi brzi internet o kome sam pricala je nestao i otisao dodjavola. Sad sam on my own. Wandering dog.
I ne necu na referendum. Tog dana mi je rodjendan. A ustav ce doneti i bez mene. A i na politiku mi se davno gadi. Vise nego na tradiciju u celini. Politika negde mozda podrazumeva da glasate za nekoga ko ce da ulepsa parkove u vasem kraju. Nasi politicari su nezamislivo daleko od takvih. Cini mi se da sada zelim da prekinem tradional ties. Gde god me to odvelo. A i zelim da nastavim da citam knjigu. 'noc.
No comments:
Post a Comment