To die is the only confirmation that you were alive

Da li je? Sve što sam ikada naučila o filmu ili sve što me je ikada inspirisalo da zavolim autorski film ima veze sa Robertom Altmanom. I ima veze naravno sa Ljiljanom. Ona mi je pomogla da rečima objasnim ono što sam osećala i nesvesno uočavala. Pomogla mi je da se prepoznam i rečima iskažem svoj stav. Počela sam da branim stav. Ona mi je dala tu izlizanu kasetu. Sećam se loše VHS kopije "Tri žene" u mračnoj čuburskoj sobici. Ništa mi nije bilo jasno i sve mi je bilo jasno. Muzika je bila sablasno pustinjska. One su prolazile kroz stadijume razvoja jedne žene. Robert Altman se trudio da dočara društvenu realnost ženskog života u USA sedamdesetih. Videlo se odmah da je gledao Bergmanovu Personu. Videlo se odmah da će malo ko razumeti ovaj film oniričkog porekla. Rekao je lepo jednom da je sanjao ceo film, sekvencu po sekvencu. Onda se probudio i shvatio da je njegov sin u krevet doneo gomilu peska. Odmah je otrčao da sve zapiše. Nešto se izgubilo u procesu. Možda će vam zato film delovati nepovezano.

Sedamdesete su za Altmana bile kreativni vrhunac. Devedesete su pak bile uskrsnuće. On je imao i uspone i padove ali svaki je bio maestralan. Ko nije gledao detektivske filmove kao mali? Ko nije gledao "Long goodbye"? Ono što je Altman postavljao sebi kao zadatak i misiju je bilo ispitati kanon. Dovesti u pitanje sve. Biti ciničan dovoljno ali nikad ne zaboraviti da reditelj u stvari misli srcem. On je majstor osećanja. Kad gledate Tri žene vi osećate ukus peska u ustima.

Kockar i bludnica kako su rekli prevodioci. Sjajni mladi Voren Biti i Džuli Kristi. A muzika ni manje ni više nego Leonard Cohen. Vestern u snegu! Razbijanje konvencija. Mlada prostitutka koja razume market development i tržišnu ekonomiju. U pozadini, kineski radnici razbijaju tunele i prave svoje grobove od istih. Labour force import. Osvajanje divljeg zapada u verziji Roberta Altmana. Kao kada u Džarmuševom Dead man putnici civilizacisjkog čuda 19. veka - voza zarad razonode ubijaju bufaloe. John Wayne must die. Sam u snegu.

Nashville je bio i ostao čudo od 3 sata trajanja. Penny for a song. Lepa pevačica na izmaku snaga. Za keen eye kopija Atinskih Partenonskih stubova na političkoj pozornici. Sve je politika. Bar u Americi. Sve je na prodaju. Šeli Duval i Lili Tomlin su bile najbolje kada je Altman stajao sa druge strane kamere. On je bio njihov mentor. Da li smo baš svi tako easy? Koja je cena koju plaćate za svesno neučestvovanje u razmeni emocija? Ko želi da bude idiot fine, ali onda nek bude i sve drugo.

Osamdesete su bile vreme Ronalda Regana i Margaret Tačer. Osamdesete nisu bile vreme za Altmana. On se borio protiv medijski navodjenih ratova. Protiv tajnih operacija na novom neprijatelju koji će to ostati do dan danas - Bliskom istoku. One je javno kritikovao jedan rat u M.A.S.H.-u. Uvek je bio pametniji od predsednika, što naravno nije teško.

Ali tada kao da je Sem Šepard gotovo samo za Altmana pisao Fool for Love. Sem je oduvek bio kauboj, ali priče sa granica niko ne bi umeo bolje da oslika od majstora za granične situacije u liku prkosnog namćorastog plavookog Roberta. Incest? Ljubav i mržnja, mržnja prema ocu, patrijarhalnom poretku, nemogućnost da se pronađe svoje mesto u svetu gde i pre nego što se rodiš postoje dodeljene uloge. Romeo i Julija iste krvi.

1992. vratio se u punoj snazi i pljusnuo u lice svakom tamo u toj dolini snova. Kako se postaje uspešan? Tako što dobro zataškaš svoje zločine, stisneš srce u prah i nabaciš veštački osmeh. Tamo u nekom vesternu krivci dobijaju zasluženu kaznu na kraju. Nije baš tako danas. A nikada i nije bilo. Većina nastavnika su sadisti, reče jedan veoma zanumljiv čovek meni danas. I većina moćnika nekažnjeni krivci.

1993. i vrelo kansko sunce. Isto tako pokojni tada, Raymond Carver dobio je po mom mišljenju sjajnu ekranizaciju svojih gorko-tužnih priča u Kratkim rezovima.

Altmanu nikada nije trebao Oskar da se razumemo odmah. Imao je sve što neko poput njega poželeti može. Sada kada ga više nema, i kako reditelji njegove generacije polako odlaze, ako nije pretenciozno reći, imao je sve što mu je ikada trebalo. Iako sam jako umorna posle gomile obaveza danas, osećala sam da ne mogu otići kući a da ne zapišem nešto od svojih zbrkanih misli.

Kada čitate o smrti ovih dana - Elizabet Kostelo - i slušate tamo neku muziku i to još tu pesmu Calexico-a i još saznate da je Altman umro nije baš dan kao i svaki drugi. Kako je rekla Elizabet Kostelo u kafkijanskom predvorju duša umrlih: "Jer to, naposletku, znači biti živ: biti u stanju da umreš." Smrt treba da bude dostojanstvena kažu. Insistira i Elizabet. To ti pravo niko ne sme oduzeti - pravo na dostojanstvo. Altman (pošto je ovde o njemu reč) je sve radio tako. Da zasluži da jedan činovnički pacov koji se još loži na umetnost i odbija da se preda učmalosti i nedostatku vremena jer provodi sate radeći ono što ne voli ali Bože moj! i sanja da živi blizu okeana umesto da radi svoj prevod za koji će joj platiti - zamisli, nije za džabe - sedi ovde i prebira po rečima u svojoj preumornoj glavi da napiše lep epitaf. Svašta. Slušaj muziku, Sokrate.

Kada krene odjavna špica u filmu u kome Eliot Guld igra nezgodnog lika sa pištoljem čuje se samo "It's a long goodbye and it happens every day". Za jedan tako bogat život kao Altmanov, smrt i nije ništa drugo do potvrda da je stvarno bio živ.