To try to leave it on a positive note...

Volim da putujem...Uvek ponesem višak stvari, naročito onih koje kod kuće nikada ne nosim. Zaboravim bitne i onda moram prvo u supermarket da kupim ono što nisam ponela. U međuvremenu ako putujem sama sprijateljim se sa gotivcima u busu, vozu, avionu. Two people talking shorthen the road (Irish proverb). Sada zaista nisam htela. Stavila sam bubice u uši i počela da čitam taj veliki izveštaj o tome 'how can we improve' i baš sam namerno htela da se ni sa kim ne sprijateljim. I na kraju end up exchanging business cards. Can't help it.
Plaši me sledeći redosled doagađaja:
a) tražim posao u biznis sektoru i ne da mi se
b) jedan momak slučajno u razgovoru kaže da se tebi čini da ti biraš karijeru ali u stvari na kraju ona izabere tebe
c) predugo vremena u NGO-u prosto te pretvori u facilitatora. Na kraju u nepoznatom gradu u koji si i sam juče stigao kreneš da usmeravaš turiste i ideš jedno 10 minuta sa bakicom da bi joj pokazao gde da skrene. I super se osećaš zbog toga, ni najmanje kao da nešto radiš uzalud ili da te neko tera na to i srećan si više nego da ti je neko dao milion dolara. Red alert! You are taking a path of no return. Or is there return?

Mentalna vežba. Pokušam da dok zurim kroz prozor i gledam u ravnicu zamislim sebe za deset godina. Gde ću raditi, živeti, da li ću biti udata, imati decu i mačku, hoću li do tada uspeti da stignem da odem na MA i gradim karijeru posle toga i sve tako...I onda se osetim kao da sam u deadlock-u, da prosto ne mogu da se odlučim na koju stranu da krenem. I da nemam dovoljno informacija za relevantan izbor. Da nemam dovoljno izbora. Da ne mogu da odem na Grand Tour po Evropi jer mi treba šengenska viza da bih pronašla sebe pa onda odlučila gde ću i šta ću. I da ne mogu da računam na to da svakih pola godine menjam posao i tražim izazove za professional development, jer je posao ovde nešto što držiš grčevito jer ti trebaju pare...

Možda ja u stvari put the cart before the horse, ako reče Feist u jednoj novoj pesmi. Nemam mnogo godina, ovo mi je drugi posao u životu, nikada zaista nisam postavljala sebi zadatak da tražim izazove, više su oni nalazili mene, sada sam tek počela i odmah sam se obeshrabrila. Razmažena šmizla! Previše kontemplacije vodi u depresiju. Ne postoje instant rešenja. Vatra se pali tako što slažeš drva godinama i onda možeš da se nadaš da si uspeo bar jednu stvar od sto koje si započeo. Ko se žali ne traži rešenje već opravdanje. Opet ne da mi se...

Budimpešta je na kraju ostavila pozitivan utisak posle početnog lošeg, mislim ovog puta. Ranije je uvek bilo OK, sada je počelo pomalo tužno a na kraju mi se nije išlo natrag. Mislila sam da sednem na voz i spičim kod druga u Varšavu. But no visa no travelling, bar ne nama.
Peštanska strana, pošto smo na njoj bili, je kudekamo bila underconstruction, nešto što i nama ovde očajnički treba ali nije se dala. Mostovi! Htela sam svaki da pređem po ko zna koji put. Parkovi i metro u kome nije toliko vruće kao u londonskom. Uveče prosjaci spavaju na toplim pločama u Vaci ulici. U Erzebet parku, kada krenete od centra ka Deak Ter metro stanici, valjda se tako nekako piše, mađarski mi je baš bolna strana, na ulazu jedne poslovne zgrade spavao je bračni par. Neverovatno! Muž je spavao a žena je uspravljena čitala novine uz svetlo visoke ulične lampe.

Mađarski nisam naučila ali zato jesam ruski! Na konferenciji je bilo oko 45 ljudi, mahom iz fSU kako oni to kažu i oni ne daju pet para za to što se svi ostali trude da pričaju engleski, svi pričaju ruski! I što je nabolje razumem ih, iako ga nikada u životu nisam učila. Smešni čikica iz Kazahstana mi je sve vreme pričao na ruskom, vikao, gestikulirao i ja sam ga razumela. Smejali su mi se do suza kada sam onako ozbiljno krenula da im objašnjavam situaciju u ex-yu, kao i svake godine, jer oni zaista nikada neće ukapirati kako se to raspalo uz rat. Kažu ne mogu da veruju. Elem, smejali su se jer pola nisu razumeli! Ali da mogu da popiju - mogu! Pili su svako veče - ja nisam mogla da ih pratim. Sprijateljila sam se sa devojkom iz Kirgistana. Ona je kao moja sestra - savršeno cinična. Našli smo mapu sveta i onda je svako pokazivao gde je njegova zemlja. Ova devojka mi je objašnjavala kako su oni bili ranije nomadski narod, kako su počeli da žive na jednom mestu dolaskom Sovjeta, kako većina njih zna da ima svoj nacionalni jezik ali ga mladi recimo uopšte ne govore, kako imaju religiju u kojoj se mole suncu.

Momka koji živi u Kini smo isto tako zgotivili odmah. On je jedan od onih privilegovanih koji nikada nisu živeli na jednom mestu. Pričao nam je o bumu kineske ekonomije i kako se živi u Šangaju recimo. Kaže da ako bi krenuo da po kućama tražiš kasetofon ili gramofon, ne bih ih našao u onolikoj meri koliko ima CD i DVD plejera. Prosto oni imaju jedan gap u odnosu na ostale ali ga nadoknađuju u trenutku u kome mogu. I kaže što je najveći problem to da nemaju posla za sve, prosto nemaju. I onda se ljudi sele ko gde može.

Sa devojkom iz Hrvatske sam odmarala dušu i mozak, jer posle pokušaja da pričaš engleski sa onima koji ne razumeju prosto se umoriš. I onda smo se šalile i upoređivale život u naše dve zemlje. Skoro da je isto ali tamo je ipak drugačije. Oni imaju jasan cilj i idu ka njemu. Nemaju suđenja u toku. Nemaju posla sa Hagom. Da, simpatični Irac iz busa mi je rekao da će najveća sramota za Srbe biti ako uđu u NATO. Kaže kakvi ste vi ljudi oni vas bombardovali vi hoćete da se družite sa njima. OK je u ući u EU, kaže on to je ipak prostor ekonomske i političke slobode. I on je ponosni Irac, jer Irski su priznali kao jedan od 23 zvanična jezika EU. Kaže da mu to veoma znači. David Kristal bi bio srećan što je sprečen lingvicid.

On the way back stigla sam da otvorim knjigu koju sam ponela na put. Sećam se kako nam je profesorka na Gender studijama rekla da je Doris Lessing - The Golden Notebook sada već klasik i da je moramo pročitati. Kada to čujem uvek pomislim why bother. Ali štreber je štreber, i ako mu kažeš da je nešto must on mora prosto...Nisam pročitala ništa sem Preface.

Bila sam oduševljena! Svi ti bivši, sadašnji i ostali levičari, javni intelektualci i ostali idelozi i salonske feministkinje idu mi na živce ponekad ali ne mogu osporiti bitnu stvar koju čine bar za mene - make me stop to think! Zastanem da se zamislim. Tako i sada. U predgovoru Doris Lessing argues o položaju umetnika između zahteva javnosti da bude ne-subjektivan i kako može da, citiram "Bothering about your stupid personal concerns when Rome is burning" i želje umetnika da izrazi sebe, svoju subjektivnost. Svideo mi se tok rasprave. Doris se ipak bori sa individuu, iako je stari red, kako ona kaže. Nimalo prazno. I kako je, isto kao i Virdžiniju Vulf, spasilo to što nije imala klasično obrazovanje i nije učila da se klanja autoritetima i citira ih. Ali ono što me najviše oduševilo i to moram da prenesem - uvod u priču o ideji da je umetnik narcis, izolovan u svom pokušaju da stvara, da se taj ideal održavao vekovima i da je onda 1971. (kada je btw. u Engleskoj usvojen Immigration Act po kome oni i dan danas rešavaju svoja posla i ne zanima ih Šengen) nešto počelo da biva drugačije. Kako?

U Preface of The Golden Notebook nedge na petoj strani: "But what was intolerable, what really could not be borne any longer, was this monstruosly isolated, monstruosly narcissistic, pedestalled paragon. It seems that in their own way the young have seen this and changed it, creating a culture of their own in which hundreds and thousands of people make films, assist in making films, make newspapers of all sorts, make music, paint pictures, write books, take photographs."

Nastavak ne ide u prilog onome što hoću da naglasim, dakle u privilegovanoj poziciji autorke bloga sam selektovala ono što želim da kažem, i vršim neku vrstu propagande ali oni koji žele da pročitaju sve rado ću im pozajmiti knjigu. Primetila sam da je kod Doris pisac, autor uvek 'he'. Jezik prosto ponekad ne može da izrazi nešto...Ili autorka to ne želi.

ipod adapter se pokazao kao vrlo dobra stvar i ništa me nije moglo sprečiti da krstarim Peštom slušajući svoj trenutno omiljeni bend čiju svirku bih baš volela da vidim nekad. ;) Poskidala sam lektiru i sada je čitam, tj. slušam. Kako reče jedna meni draga osoba, muzika im je baš dreamy...kao hiljadu milja u treptaju i pokušaj da uloviš san. I taman kako treba upotrebljena reč "dremljiv". Stvarno onirički, wouldn't you say?

Radujem se prvom maju. Ne zbog krkanja, jer bez mamine kuhinje jedemo samo ono što sami napravimo, radujem se suncu i druženju sa prijateljima koje ne stižem da viđam. I uvek mi padne na pamet ta čudna knjiga koju smo imali za lektiru u trećem osnovne. Ne sećam se kako se zove ali se sećam pisca. Totalno weird. Imao je priču o prvom maju u kojoj su svi nosili crvene karanfile. Za vreme tog praznika, tako je bar kod nas, mi, deca možemo ceo dan da se igramo a da nas niko ne zove kući. Tako da mene na prvi maj uvek asocira tuđe sećanje, jer je nama to bio dan kao i svaki kada ne moramo u školu. Sećanje je čudna stvar, jer tu ne možeš da selektuješ šta ti se svidi a šta ne. It flows...