kako provesti vikend? otići na put? rekoh već da volim da putujem i nije teško ribu u vodu naterati...na žalost morala sam da propustim cert u becheju. po svim reakcijama cert je bio fenomenalan. jedan od onih retkih kada publika oseti da pred njihovim očima upravo događa nešto posebno i kada muzičari sviraju nesvesno percipirajući posebnost tog trenutka...
petak veče put na jug. spavanje u hodu. kako uvek zaboravim da je uvek hladnije nego u capitalu. subota family circle and gathering...business as usual...u subotu veče prelepo druženje sa prijateljima i vršenje propogande na već fenomenalno izgrađeni muzički ukus prijatelja koji pre nego što me pita kako sam, pita: "šta si mi donela od muzike?" šta da doneseš isto tako probirljivom kolekcionaru muzike? pravila sam kompilaciju kao za sebe, nije mi trebalo više od 5 minuta. uvek se oduševim ponovo kako je piće jeftino u manjim gradovima i ako tamo vino može da košta 80, kolika je onda marža ovde? prokleta trgovina...
u nedelju rano ujutru sanjivi zlatibor...ništa ne radi. tog dana je đurđevdan. slave ne volim ali volim svoju porodicu pa pravim kompromise...najlepše što mi se dogodilo tog dana je što sam otkrila bakinog psa, jednog malog rundov brundova, i moj divni momak, koga sam odvela po prvi put među extended family i kome je jako dobro išlo, moram mu priznati, oduševljen uzvikuje: "znao sam ja da si ti ipak više dog person, nego cat person!" morala sam da ga razočaram jer ta kategorizacija kod mene uopšte ne funkcioniše - ljubav nikada nisam umela da objašnjavam! naročito ne za pse i mačke! ali brundov je bio sjajan - a sa mojom bakom čak i priča! mene je gricnuo jednom što valjda znači da me prihvata?! av,av, waf, waf, avwaf? (ok, dosado jedna, prestani da me češkaš hoću da spavam...)
family reunion - ko što rekoh
već jednom - deadlock u kome ti je istovremeno drago što si a pomalo želiš i da pobegneš, u stvari najviše želiš da doziraš broj ljudi i osećanja koja ti se javljaju tada. ja nisam konfliktna ličnost i generalno volim da nalazim pozitivne aspekte u svemu što mi se događa pa tako i sada...i bili smo na vodopadima...moja ekološka svest je vrištala!!! ljude treba zatvoriti u kavez! pre 10 godina tu nije bilo ničega, niste mogli da vidite ni p od plastike, a sada...jako sam tužna. znam da većina ljudi valjda kod kuće baca smeće u kantu. ako već to rade, zašto to ne mogu da urade na ovom prelepom mestu kada se neko potrudio da postavi kante jer je civilizacija stigla i na to mesto?
kisses and goodbye...povratak vozom...vrhunac utiska...poslovni voz u kome nema mesta za stajanje, prosto ga nema! nas troje ne putujemo često vozom i nemamo pojma da li u vagon restoranu može da se cevči jedna kafa dok te konobar ne otera? izgleda da može i što je plus, ako si inače pristojan, što mnogi putnici voza nisu bili, konobar može da te pusti da sediš u vagon restoranu čitavih četiri i po sata...a prozor ti pijani putnici na amazonskoj vlažnosti prosto ne daju da otvoriš! tvoj stepen izdržljivosti se povećava...
opet mi smo se toliko smejali i šalili zbog svega da se nismo baš najstrašnije napatili...i vrhunac ludila je bio kada smo počeli da nabrajamo sve ex-yu bendove i one hit wonders jer je konobar uporno puštao bijelo dugme...i smišljali šta bi mogao biti hit iliti soundtrack našeg putovanja ex-plavim poslovnim vozom iz bara - sinulo nam je: "voz, pospani voz..." sva sreća da je telefon zapištao tada i objavio nam da stižemo u SO Rakovica. inače su neki hostile looks počeli da stižu do našeg stola...na kome je treperila pocrnela plastika veštačkog cveća...jedan hitni remont naše železnice je neophodan...kao i svesrpski kurs ekologije...
hit za danas: clap your hands say yeah - Some Loud Thunder, so far so good za preslušavanje po ovom dijaboličnom vremenu...
No comments:
Post a Comment