Belle and Sebastian imaju dosta tih 60s pesama...Ta pesma o igraču bejzbola, je valjda nešto protiv čega bi svaki pošteni indie, hipster, snob i ostalo trebalo da se pobuni. Bože, šta piše o igraču bejzbola, a ne o angstu Kamija ili tome kako je strašno biti pretvoren u bubu. Da se razumemo, ne volim ja bejzbol nešto posebno, tj. profesionalni sport mi je grozna stvar, sori v., ali zašto pobogu neko kao što je omiljeni i najdraži stjuart m. ne bi koristio angularnu poziciju jednog potencijalnog geja da napravi tako strava pesmu!
pročitala sam priču o belle and sebastian...čekam da mi se slegne pa da napravim crtice i bulete i da napravim jednu sjajnu komparativnu blog analizu...do tada čitam murakamija i to za sada norvešku šumu, kod nas u odličnom, meni bar, prevodu i izdanju Geopoetike...
pre dve godine, čini mi se, je draga j. dala meni Igraj igraj igraj ali ja tada nisam bila u ovom specijalnom raspoloženju da zavolim ovog pisca iz meni tako daleke i nezamislive zemlje kao što je Japan. Iako su brat i sestra gledali anime i brat čak skinuo sa neta priručnik za učenje japanskog i ne ide mu loše, nisam ja to razumela. A sad posle čitanja ove knjige, čini mi se da murakamijeve likove od nas i anglo-evro centričnih likova razdvaja samo to što oni imaju drugu hranu -miso supa! - i drugačije nazive za train stops, a inače je sve ostalo isto. ali i nije...
ja ne volim popularnu psihoanalizu ali opet stalno je primenjujem...kada tračarim sa drugaricama ja obavezno, iako opisujem nečije postupke, zalepim tako i poneku nalepnicu, tipa on je ovakav i onakav, ona ima izražen superego, to njegova sujeta govori...ne mogu se uzdržati...
čitam tako murakamija i ne verujem kako suptilno on to radi. kao kakav mnooooooogo veštiji vudu alen, on gradi te likove, tu pred mojim očima, pravi ih ovakvim i onakvim, analizira ih, stavlja u određene situacije, oni padaju, ustaju, umiru, pokvare se, poprave se, sve to tako uz kratke opaske i okarakterisanja bez imalo pretencioznosti. ne znam kakav je murakami kao lik, mrzelo me da istražujem, a uskoro ionako dolazi j. pa će mi ispričati, ali hoću da kažem da čak i da želim da sve saznam o njemu, bojim se da se razočaram. ja njega zamišljam tako, kao ciničnu ali ipak blagu prirodu, koja tako okupi svoje likove, i baš kao što je opisivao Vatanbe Midorinom ocu na samrti, kako to radi Euripid sa svojim deus ex machina Bogom - ti tamo, ti tamo, ti ćeš ovde ovako, ovde ovako, i tako svi redom, likovi se snađu i sve se lepo završi...mada se često i ne završi...likovi nastavljaju da lebde pred mojim očima kao da sam ih upravo najstrašnije izogovarala sa drugaricama i da se ne mogu oteti utisku...
Nije norveška šuma samo ljubavna priča, pa ni samo cinična lamentacija nad uzaludnošću, slabosti i licemerjem studentskog pokreta na japanskim univerzitetima koje je tako sjajno opisala Midori. Njena istinska ljubav prema banalnostima života, koje su joj, bez povlastice da razume na keca Marksov Kapital, omogućile da preživi zaista strašne stvari, stalno je u kontrastu sa velikim idejama za menjanje sveta koje bi recimo počelo od raskapitalizacije obrazovanja, ipak znači da morate biti svesni da ne možete kako reče ona voditi revoluciju ako ti ljudi koji treba da tu revoluciju iznesu ne razumeju istu. Midori, kao čini mi se i Nagasawa, ima taj trezveno-cinični pristup životu, tj. to što vidiš to i dobiješ, još samo možda mogu i da te nabodu jer su bili za korak ispred tebe i uz to da su bili u pravu.
Dopada mi se ta lagodnost hipi načina života, zauvek ostala pokopana u san francisku kraja 60s. sviđa mi se kako lako murakami piše o seksu. da li je meni drugačije jer nije deo zapadne kulture, iako je jako pop-kulturno i ostalo zapadnoevropski obrazovan, ipak ima nečeg neevropskog u murakamijevim opisima seksa. priča o njemu je nekako lagana, ne naporna, svedena, na nekim mestima lascivna (sic!) ali opet jako dobro napisana. imam utisak da on o čemu god piše da napiše deset verzija najmanje i da onda izabere pravu...
da je ovo samo ljubavna priča, kada bih ja birala muziku za taj film, koji će oni sada da snime, tj. na wikipediji tako kažu, ALI važno je jako da ako to ne bi bile samo 60s, nego neki dan u 21. veku, stavila bih obavezno njih. norvežani koji bi nju/njih da spasu...hoću taj bedž!!!
nemoj suditi prestrogo o igracima bejzbola, evo delic pop trivije (ne znam da li su b&s mislili na tog igraca). joe di maggio je celog zivota slao cvece na grob marylin monroe, koja mu je ostala neprezaljena ljubav. sa druge strane arthur miller se nije proslavio osecajnoscu, nedavno je otkriveno da je imao sina sa daunovim sindromom koga je smestio u nekakvu instituciju, daleko od ociju sveta.
ReplyDeletenego murakami. genije. kad porastem hocu da budem kao ono, slusam super muziku, sedim kuci, kuvam spagete, i ponekad pojedem jegulju.
nego draga imam ja knjigu o odnosu murakamija i muzike u njegovim romanima. mislim da je pisao jedan njegov prevodilac. i da vidimo se uskoro.
ma u pravu si draga, intelektualci su ti koji najčešće imaju najmanje srce a najveći ego.
ReplyDeletena polju profesionalnog sporta, ja i nije da ga ne volim, nego ne razumem. a to što je di maggio radio, je definitivno nešto što bi recimo Vatanabe uradio sigurno...
ja se mnooooooooogo radujem da dodješ i da ćaskam sa tobom o Murakamiju. e, da, muzika je...neverovatno dobar poznavalac i savršeni tajming. te nijanse, ono sviranje Here comes the Sun na planini je neverovatno...
jedva čekam da dodješ!
ima savršen spoj onoga o čemu i na koji način piše, a to nije česta pojava. likovi su mu uverljivi a rečenice lake neopterećene suvišnim pridevima.
ReplyDeletešto se tiče njegove ličnosti; kakav god da je, ako je uspeo da napiše onakva dela, potpuni je car. ali, kada bi mi, recimo, isekao put autom dok vozim bajs, ništa ga ne bi spasilo :)