Revolution? No, just Diet Soda for me, please.

Kada sam bila mladja, rec revolucija je uvek pobudjivala u meni neka romanticarsko-nasilna raspolozenja, tj. kao da je implicitno isticala da je svaka revolucija korak dalje u osvajanju sloboda, ali da to puno kosta. I grubo receno, to je zaista tako. Rekla sam nasilna - skorasnja revolucija u Srbiji je bila nasilna, i da, znacila je slobodu. Revolucija je losa u onom smislu sto odnosi zivote, milione njih, za ciljeve u kojima uzivaju nezahvalni potomci. Tu valjda ni nema pravde. Ima li u tome nekog smisla? Ne znam, zato i mozgam na tu temu ovih dana.
Kako sam sad upala u ovaj trip? Zahvaljujuci drugarici bloggerki, naletela sam na tu sjajnu knjigu sjajne novinarke i pisca - Joan Didion - Slouching towards Bethlehem sto je u stvari zbirka njenih clanaka objavljenih u Washington Post-u i godine dogadjanja su 1966, 1967 i ono sto sledi - social revolution dece cveca in sunny California. Imala sam priliku da ranije na faksu citam David-a Lodge-a Changing Places, prvu njegovu knjigu iz trilogije tzv. campus novels, nesto sto je bilo jako popularno 60ih pa i dalje, takve romane je pisao recimo Kingsley Amis (ali naravno to je samo njegov prvi roman Lucky Jim). Ali te burne 60e u Lodzovom romanu su posmatrane kroz prizmu pisca koji uporedjuje Englesku i Kaliforniju - konzervativizam naspram seksulanih sloboda i necega sto je za Engleze tada bilo verovatno ravno vulgarnosti.

Joan Didion je bila druga vrsta posmatraca revolucije i promena u suncanoj Kaliforniji. Ona pise ostro kao da brijacem sece po ivicama nerava napetog citaoca koji citajuci njenu knjigu oseca miris hasisa na coshku Haight Ashbury-ja i kao da cuje i Jefferson Airplane, Grateful Dead i Janis Joplin kako sviraju, kao da je tu da svedoci prvo masovno uzimanje LSD-ja. Po mom skromonom misljenju literarnog uzivaoca i zaljubljenika u San Francisco, ova knjiga je tacno ono sto mi je trebalo da bez tripovanja nekih pisaca na drogama dozivim atmosferu tog perioda i stvorim sliku u glavi. Otkada sam imala srece da vidim London, imam jos jedan san da realizujem pa da posle mirno mogu da posecujem Italiju i Bec. Logicno bi valjda bilo da prvo vidim pravu istoriju i tradiciju a posle istoriju pop kulture, ali kod mene je to 'other way round'. Videla sam tablu na kojoj pise Abbey Road, sto je naravno nesto drugo u odnosu na album i na studio(je) u kome su snimili poslednji album, ali cinjenica da je to poslednji album Beatles-a koje je ambiciozni menadzer okupio pred raspad i krah ideja 60ih, a i to da se u Virgin-u na Piccadilly-u ovaj album prodaje kao suvenir za UK. Po mom misljenju to nije samo suvenir za UK, vec za sve ono sto moja generacija a i one pre mene zive. Visoka kultura se zabila u muzeje, akademije i institute i medju novu elitu, a pop je meni bar, zamenio ideologiju, smisao. Pop je bio moje traganje za identitetom. Jos jedna moja pop opesija jos iz 6og osnovne je da vidim Frisko. Hocu da vidim Pacifik. Citala sam razne komentare i pisala i rad jednom o tome kako Kalifornija nije zemlja snova kako se u tom okeanu niko sem Pamele Anderson nikada nije ni okupao jer je voda uzasno hladna ili da vec ima puno ajkula, ali posle citanja ove knjige ne verujem vise u rekla kazala, vec hocu da vidim. Da se razumemo, ova knjiga je sve sem reklame za Coca-Cola-u, u njoj je Amerika siva, crna, prazna, nezadovoljna, prebogata, sa slabim sluhom za tradiciju i to shta ona predstavlja, jedina tradicija koju oni prepoznaju je stari i novi novac kao kod Great Gatsby-ja, zemlja koja u tom trenutku ima veliki gap izmedju generacija, dok se autorka onako ocajnicki ponekad pita da li je normalna i da li je to shto ona iako svaki put prozivljava istu meshavinu neuroze, samomucenja, nagona za povracanjem, zelje da se pobegne i neodoljivog osecaja pripadnosti kada ode porodici za praznike, misli da opet ne bi mogla da ne ode i da je to nekako veže i daje joj osećaj identiteta, ali ima tu nešto jos sto sam htela da prenesem na web, jedan mali citat iz knjige pa sami prosudite.

Evo sta Joan Didion kao mlada novinarka i pisac belezi iz usta jednog psihijatra koji pokusava da joj objasni sta on misli o social movement 60ih i deci cveca koja stalno eksperimentisu sa drogama. Ima trenutaka kada vas cela ta prica o traganju za tim velikim flash-om gadno iznervira i dosadi vam, posebno onima koji kao ja vide nesto vise u tom pokretu od parade drug experiments, ali i to je deo integralne price. It is as follows: "Anybody who thinks this is all about drugs has his head in a bag. It's a social movement, quintessentially romantic, the kind that recurrs in times of real social crisis. The themes are always the same. A return to innocence. The invocation of an earlier authority and control. The mysteries of blood. An itch for the transcendental, for purification. Right there you've got the ways that romanticism historically ends up in trouble, lends itself to authoritarianism. When the direction apperas. How long do you think it'll take for that to happen?"

Poenta je negde bila cini mi se da je ta generacija hipika, kako to Joan Didion i kaze na jednom mestu, odrastala seleci se po Americi, ti Baby boomer-i Beatnici i Beat Genetration, i nije imala kontakte sa tradicijom kao takvom i ono sto je drustveno predstavlja - porodicu, babe, dede, tetke, rodjake, prijatelje, lobi, zajednicu, vec taj konstanti proces izmisljanja istorije i prisecanja necega jer sledeca generacija vec zaboravi ono sto je prethodna znala. Mit o izmisljanju sebe i sopstvenog identiteta se nastavlja. Tako i mi ovde. Cinjenica je da na pitanje sta i kako ja tesko mogu da odgovorim. Nase drustvene promene su isto tako dalekoseznog uticaja kao i one o kojima Joan pise. Ljusteci sloj po sloj stizemo do istih vrednsti, valjda. To znaci da tradicija kakva je da je, mora da postoji. Radikalna borba protiv iste jeste jedna vrsta ideologije iako ne daje odgovor na pitanje "where it will all end?"

Za vecerasnje preslusavanje moj favourite je Josh Rouse - Nashville. Jefferson Airplane me podseca na jednog bivseg decka - a lot of bad memoires. Josh je za sada sasvim dovoljan.

Zavrsila sam posao, idem kuci sada. Mislim pravi posao. Moj lepi brzi internet o kome sam pricala je nestao i otisao dodjavola. Sad sam on my own. Wandering dog.

I ne necu na referendum. Tog dana mi je rodjendan. A ustav ce doneti i bez mene. A i na politiku mi se davno gadi. Vise nego na tradiciju u celini. Politika negde mozda podrazumeva da glasate za nekoga ko ce da ulepsa parkove u vasem kraju. Nasi politicari su nezamislivo daleko od takvih. Cini mi se da sada zelim da prekinem tradional ties. Gde god me to odvelo. A i zelim da nastavim da citam knjigu. 'noc.

confessional fear or is it a lack of faith?

Čitajuci danas svoj prvi post, sve nešto mislim da sam ja u stvari potencijalni vernik. Ako samo lepo pogledate izbor dva imena na mom postu, stavila sam prst na čelo...Da se razumemo ja ne volim rimsku birokratiju crkve. I ne volim popove. A ne volim ni vojsku. I sve te birokratske mumbo jumbo. Ali sam ipak razumna osoba. Može se sa mnom razgovarati. T.S.Eliot je presao u anglikanizam, ako se to tako kod nas kaze i bio 'devout christian' do kraja zivota. Imao je nesrećan život sto je naravno pojačalo njegovu veru u hrišćanstvo. Stjuart M. je posebna priča. Posle slušanja Piazza, New York Catcher neki fanovi su rekli da je i gej. Ne znam i briga me, btw. ali ono što čovek sigurno može da zaključi iz te pesme je da je Stjuart čitao Šekspira. E to je vera za respect, bar kad je autorka bloga in question. Recimo The Tempest - Ferdinand i Miranda. Stjuart M., pošto sam o njemu pričala, ipak ima skoro 40 godina ali je od toga bio bolestan nekih 7 godina. Patio je od nečega što se zove sindrom hronicnog umora. Taj period izolacije mu je kaze pomogao da batali sve i pise muziku. I morao je da počne da veruje u nešto. Što je skroz razumljivo. Ono što meni kod njega i Stevie-ja kao kreativnog para poput recimo Lennon-McCartney, Morrissey-Marr, oduševaljava koliko su komplementarni i kako se dopunjuju. Tako nastaju veliki bendovi. Kada se nađu različitosti i onda upnu svoje kreativne energije da bi izvukli maksimum jedni iz drugih. I tako recimo nastanu pesme poput A Century of Fakers. Možemo da je analiziramo u sitna crevca ali ta pesma je angažovani pop. I jako lepa pesma. Melanholična a pop merry melodies u isto vreme. Znači moguće je. Napraviti pop pesmu koja je angažovana a nije agresivna ili bljutava. Naravno može se zaključiti da ja umem da budem kritična prema svom omiljenom bendu. Ne volim im poslednji album. Ali zato volim sve njihove EP-jeve. I baš me briga kako ih ljudi kategorišu, mogu da budu i vanzemaljci, pa nek je i twee ili chamber pop, šta god da tvrde da je. Razmišljam kako jednog dana svojoj kćerki objašnjavam šta je mama slušala kada je bila mlada i kazem pop mostly, već sada zamišljam šta bih mogla da stavim na kompilaciju da pokažem detetu jedan od mnogih načina kako se gradi muzički ukus. To bi zaista bio veliki homework. Ne mogu bas sve sad da popisujem, a sve je naravno počelo od onih čika u smešnim odelima sa bubi kragnom, od kojih je jedan završio kao hipik-ateista-komunista i ubijen je kao i Jean Seberg, rezultat teorije zavere. Ima i kod nas super popa, ali otom potom.
Ovog leta sam imala/imali tu sreću, privilegiju i ne znam sta da vidim/o B&S uzivo na najlepsem indie festivalu na zelenoj engleskoj travi gde smo imali priliku izmedju ostalih da slusamo Jose Gonzalez-a, fenomenalne Camera Obscura i na moju sramotu je li, ja jos nisam znala ko su oni tada i čudila sam se što se Englezi toliko lože na njih kada čoveče ej, za 2 sata nastupaju Belle&Sebastian, kada ono rekoše mi kada sam došla, thnx popkitchen da su Guillemots all the rage a ja glupača naravno tek tada čula za njih.
Ali ajde ja sam se ipak naoštrila da BS sviraju Judy kada ono neeeee. Novi album, mada sunce im njihovo, izvadilo ih je to što su svirali dosta sa Dear catastrophe waitress. No, to kako ih je Stjuart najavio je da oni ipak poceli kao jedan 'humble indie band' i da taj prvi album snimljen na pucketavom vinilu sada medju fanovima dostiže cenu od 400funti, malo li je, zvučalo je pomalo kao opravdanje. Mada meni to nije potrebno dokle god oni ne počnu da se ponavljaju, mada poslednji album im je blizak ambisu...Uvek mi je bilo super što je u UK indie nešto sasvim normalno. Hoću da kažem indie bendova ima jako puno i sviraju po svim mogućim klubovima i festivalima širom ostrva, a biti fan je nešto tako lako i jednostavno da mi se nije vraćalo kući iz Engleske. Tamo sve nekako izgleda kako treba, barem na površini muzičke industrije.
Pričala sam o organizovanim oblicima verovanja na početku pa da završim za danas jer je gadno hladno u mom ćumezu sada..Mozemo mi pričati o veri, crkvi, sujeverju i srpskoj vrsti svetosavskog paganizma. Kao što napisah i u naslovu mislim da meni (a valjda i svima) nedostaje to uverenje (vera) da ce se nešto promeniti, da ćemo imati normalne plate, da ja neću morati da drhtim pred immigration officer na aerodromu London, Luton, da verovati znači uzdići se ponekad iznad svakodnevice i upotrebiti imagination da bi mogao da prezivis guranje po autobusu, pismo iz banke, junk food i koje kilo viška, bolesti svojih i porodice, svoju bolest, zlobu, pakost, ličnu nesreću, depresiju, nepravdu, zavist, strahove..... Mislim da više necu morati samoj sebi da opravdavam bloggovanje i stalno i uporno sopstveno editovanje postova...uživam prosto..moj cepidlački prefekcionizam je tako uposlen...ne moram prebacujem kanale zato što ne znam sta bih sa sobom...od svih socioloških trabunjanja da ce nas tehnologija pretvoriti u robote, ja ne priznajem nista sem one stare da nas jos vise deli po bogatstvu i siromaštvu...tehnologija je super kada je koristite kako vi želite...u to želim da verujem

Blogging welcome note

Ni sama ne znam sta ce mi ovo egzibicionisanje...
sto bi rekao Count Laszlo Almassy iz jedne od najdrazih mi knjiga: "I was always a private person. I never knew I was so much discussed..." sto bi neko hteo da prica o sebi na netu...taman retko sta uspes i da sacuvas od ljubopitljivih...postacu mister hajd...

no ovako komuniciram sa dragim mi osobama koje su mnogo pre mene usle u svet bloggovanja i kazu da je super voditi neku vrstu javnog dnevnika...a kada vec imam skoro najbolju internet vezu koju je moguce dobiti u srbiji koja je za dve godine pukla samo jednom, sta me koshta...
recimo voditi online dnevnik kao stjuart murdoch iz omiljenog mi benda ikada, posle mozda R.E.M.-a (best concert u beogradu januara 2005. kada sam konacno shvatila prednosti mobilnih telefona) koji bi u mojoj intimnoj istoriji obelezio vreme pre belle and sebastian-a...ja izrazito antiklerikalno i antireligiozno raspolozena pronasla sam se u pesmama coveka koji zivi u maloj crkvenoj sobici bez obzira na to sto poseduje apple i i-pod...mozda je on samo licemer...a i ja isto...ali posle if you are feeling sinister nista vise nije bilo isto...doduse za sada najbolji album ikada pored vec pomenutog mu dodje dear catastrophe waitress...
e da objasnim zasto mi se tako zove blog...morala sam brzo da smislim nesto i pogled mi je pao na skripte davno polozenog ispita...i "Waste Land" T.S.Eliot je imao neshto shto mene fascinira kao nedostizni ideal...covek je mogao da zapamti bukvalno sve sto bi procitao...izmedju ostalog da cita sanskrit..otuda i blog name...adresa je iz prvog kvarteta...samo za moju sister...veceras je pun mesec...jos tacno 22 dana do mog rodjendana...cetvrt veka! malo li je. ima da se castim cizmama samo ako mi uptight tete daju na moju dina karticu...e zlatni cekovi...
gotta to go...
it will be continued...