"Blow up in the face of my rivals I swear and I rant, I make quite an arrival"

citiram poslednji album B&S. fotka je sa sajta, Stjuart se inače kandidovao da bude počasni 'dean' univerziteta. bio je treći. mi u 2008. preživesmo izbore, duple. uh...

svi prave neke liste. ja lično pročitala desetak od subote, muzičkih uglavnom. moja lista je potpuno lična valjda, i mogla bi da bude zb(i)rka 'achievements and failures' a možda i samo popis ko što će sve radnje da urade posle nove godine kada sva roba konačno nestane sa rafova. požurite Srbi, niste sve pokupovali, budžet je usvojen, morate da potrošite sve pare do novaka inače ništa niste uradili. a posle nove će ionako sniženja, ko još kupuje kad je sniženje...događaji ne nužno redom mada uglavnom da - najvažniji pa dalje.

• najvažniji događaji godine su jedno izgubljeno prijateljstvo, jedno novostečeno najdivnije prijateljstvo na svetu i preseljenje u zajednički stan u kome sad b. i ja imamo i novi narandžasti kauč, pored custom-made kujne.
• neki potpuno divni novi ljudi u mom životu! hvala! i neki stari, rehabilitovani i drugačiji...
  
• odlazak sa Zvezdare posle 8 godina. ali planiram da se vratim već.
  
• nekoliko koncerata Lula Mae - onaj u DKSG neponovljiv, jedinstven, potpuni ugođaj sa sve publikom koja je sedela na podu, neponovljivom, divnom, talentovanom m. kao backvocals, harmonikom u weet jij, a svirka u Botaničkoj možda tehnički najlošija poput ranih Belle and Sebastian, ali definitivno ugođaj godine. m. peva, b. svira gitaru, sunce, zelenilo, m. peva feist i 'so sorry'...ja u letnjoj haljini...magija potpuna!
• koncert godine, meni bar, Bonnie Prince Billy 20. juna u SKC-u. Potpuni kralj taj Billy i kad sa novog albuma zasvira clarinet na "for every field there is a mole", iako je klarinet izostao na koncertu, ja bih da zaplačem.
• miris lipa na dorćolu. nigde tako ne mirišu, valjda zbog pasa.
• nabavila roze bicikl. thanks y.
  
• kad je muzika u pitanju, najvažnije valjda, odgledala konačno dokumentarac o Wilco i pravljenju albuma Yankee Hotel Foxtrot. mnogo puta odronzala, svaki put kada čujem džefov glas. jedini koji još stvara toliko jake emocije da se manifestuju...
  
• dva puta u 2008. dala otkaz i promenila posao. treća sreća, je li. davanje otkaza je istovremeno i najlepše i najodvratnije osećanje na svetu. da ne verujete šta sve može da vam prođe kroz glavu. i dalje prolazi.
• počela ponovo ozbiljno da se bavim nemačkim. govorila ga u cugu sedam dana za redom. od blama pričanja rukama i nogama do tečne pijane rasprave o eu proširenju. kasnije opet često govorila u pripitim stanjima...
  
• počela ponovo da pišem blog, češće krajem godine.
• brat tatinog kuma napravio fenomenalnu dunjevaču, koju planiramo da plasiramo na tržištu. što dunja raste pored morave, nigde ne raste...
  
• počela da kuvam od kada sam dobila kuhinju, ozbiljno. testo za picu pravim ko maljavi italijanski kuvar. neka kažu koji su probali. čak umem i sa dve ruke. kao da me moja pokojna baka gleda sa strane. imam iste pokrete, sinhrone. nikada nisam uspela da naučim da sviram bubnjeve, ali zato za testo za picu imam prirodnog ritma.
  
• kad smo kod muzike, uspela da odsviram šopenovo 'sanjarenje' na klaviru u duetu sa b. koji me prati na gitari. inače ga svirala u petom osnovne ali se još uvek sećam.
  
• sve ostale neuspehe da vežbam, bolje jedem, spavam, viđam drage ljude, manje radim, ne radim to što ne volim i ostalo - sve to je otišlo niz vodu. švajcarskih glečera koji se tope...sledeću godinu gledam kao svoju novu šansu...

svetske liste mene naravno pogađaju, ali nemam pametnija posla nego da se njima bavim. svakodnevno iščitam sve blogove i novine na tu temu, pa još i na svom da pišem o tome, a i sestra mi je zabranila. američki izbori, kriza, globalno otopljavanje i ostalo...trudim se da pratim koliko mogu, ali opet više me ponekad brine naš inertni predsednik kućnog saveta.

u novoj godini želim i svašta i nešto, ali eto da kažem da sam kudikamo skromna...želim pa isto ko i prošle, sa liste neispunjenih...belle and sebastian okupljanje, izlet na planinu, more - santorini recimo, ta neka plava ostrva, kings of convenience u španiji, isto tako dobar domaći kečap ko ovaj sad, izlet do berlina, vikend na salašu, splavarenje, isto tako dobar roštilj za m.-ov rođendan na Adi, da rasturim d. u badmintonu, i ostalo...i recimo jednu nedelju posvećenu Altmanu u Kinoteci...nikada nisam uspela da nađem taj film "Thieves like us"...

"todas mis mujeres"

Ovaj post su više crtice iz selekcije toka misli nego što je smislena priča. Dozvolila sam sebi da mi misli lutaju.

My Beautiful Disco je projekat koji je dizajnirao Luca Saini, tako što je sakupio 777 portreta ljudi koji pokazuju/poziraju sa svojom omiljenenom pločom. Ljudi na portretima su različiti, besni, ljuti, srećni i ima i starih i mladih, svih muzičkih žanrova. Kao mala enciklopedija i vremeplov.

Za sve je kriva m. što mi donosi te ženske knjige ovih dana i još kad je krenula onako sa obožavanjem da priča o Almodovarovim filmovima i to kako koristi klipove iz filmova da uči španski iz recimo filma Dark Habits o naravno ženama, o čemu bi Aldi.

To me nekako navelo na to razmišljanje o ženama, pa sam time došla naime do ideje o tome kako su sve uglavnom žene tokom većeg dela mog života stajale nedge sa mnom i pored mene kao prijatelji, neprijatelji, dobri/loši poznanice, kolege, šefovi, one koje sam izbegavala, one koje su mene izbegavale, od ženske osnovne do srednje jezičkog smera do Filološkog fakulteta, do svakog radnog mesta i prostora za izlaske do časova joge. Pritom sada ne vršim negativnu klasifikaciju muškaraca u mom životu, u smislu da su žene bolje i važnije od njih, nego sam razmišljala da su kao što recimo imate oznake pored puta, na mom putu te saobraćajne znake češće igrale žene nego muškarci. I sad kad pokušam da se prisetim lica svih tih žena, ne ide mi. Da pravim foto projekat kao Luka verovatno bi na svakom drugom mestu imala prazan prostor...

Pošto sad putujem, neću stići pre utorka, a onda ću otići i pogledati tu izložbu "99 poricanja" u SKC-u. Baš sam nešto u fazonu fotografije...i baš sam se zainatila da učim španski, jako mi se dopada!

"We're not terrific but we're competent"

Pravi understatement. Kada pričam sa L., svako malo na njegov komentar da je vreme, iako recimo reže košava, a bit chilly, ja se iskreno nasmejem i pomislim ah vi i vaš understatement. Abovementioned understatement is a work of art of one Stuart Murdoch of Belle and Sebastian. God bless him. Warning: a very long post and potential book spoiler.

Ako ste se pitali da li će ikada moja recenzija knjige Just a Modern Rock Story, autora Pola Vajtloa (Paul Whitelaw) - po pravopisu - evo, baš danas, obične subote (mada sam počela da je pišem u ponedeljak, pa otud datum...) uspela sam da se skrpim i napišem kakva je to knjiga. Hvala još jednom drugu a., što je kupio i pozajmio mi knjigu. Večeras je vraćam natrag, a ako me Deda Mraz posluša možda novi primerak ove knjige dođe do mene kao novogodišnji poklon. Knjiga je nešto što svako ko voli Belle and Sebastian treba da pročita. Ostalo su moje impresije...

Ko nije razmišljao o tome, B&S su pravi Škoti. To znači da su lokal patriote naravno, između ostalog da pričaju jako čudan engleski, da je svako putovanje u London, gde predstavnici zle industrije prete da ih progutaju, u stvari put među zle prevrtljive Engleze, in general, i kako treba da se insistira na nacionalnom osećanju Glazgova i Škotske, i navija isključivo za škotske fudbalske klubove, to su vam na početku knjige B&S, onako kako ih Paul predstavlja. B&S vole sve ljude, osim Engleza.

Dakle knjiga. Ovaj lik Pol je muzički novinar. Svaka mu čast na svakoj reči. Moram da upotrebim tu reč, minuciozno je birao svaku sintagmu, idiom, svaku je sekao dva puta i svaka mu je na mestu. Stvarno pravi čovek za posao opisivanja ovakvog benda. I očigledno uporan kao mazga.

Pominjanje centralizovane religije mu dođe neophodno kada se piše o B&S. As strange as it might sound. Ja mislim da je Stjuart do skoro živeo u toj crkvi, ali sad kad se oženio, falabogu valjda ga je supruga naterala da se iseli. U sastavljanju Stjuartovog benda, pomogao je i program britanske vlade za ljude bez posla koje su slali na obuku (eh, te laburističke 90s...). Stjuart je opisao bend kao "product of botched capitalism". Fora je da su oni zaista imali sreće da iskoriste sistem samo za ono što je njima trebalo a da sve dark traps izbegnu više nego uspešno...

Kako je dva puta bezuspešno studirao, neuspešno najviše zbog svoje misteriozne bolesti M.E. iliti potpuno neobjašnjive bolesti hroničnog umora, Stjuart je otišao na program za muzičku produkciju na Stow koledžu i tamo sreo ljude koji će kasnije postati jezgro B&S.

Belle and Sebastian je bukvalno nastajao tako što je curious boy, kako ga pisac naziva, išao okolo i skupljao ljude za svoj bend koji je pokušao da sklepa. Tako je pokupio Stuarta Davida, prvog basistu, Richarda Colburnea, luuudog Aussie bubnjara i naravno finog, ispeglanog, Dylan-Beatles-Beach Boys-admirer Stevie Jackson-a. U procesu je naišao na Micka, trumpet player i još čudnijeg lika zvanog Chris Geddes, keyboard player. I naravno slatku Sarah, koja je opet došla u bend preko ortaka ortaka. Većinu je kao ortački, ortaka preko ortaka zamolio da mu malkic odsvira na projektu koji radi na koledžu i da eto zasvira malo sa njim i ortacima. Treba li reći da su svi do jednog mislili da je lud, ali opet, po naratoru, svaki je u glavi imao rečenicu "ove pesme su prokleto dobre". A kako da ne? Album Tigermilk je snimljen za tri dana, u Ca Va studiju u Glazgovu, verovatno rekord za snimanja ikada, spržen je na vinilu u 1000 primeraka i svaki od tih primeraka košta 400 funti na e-bay-u. I dalje je, po mom skromnom mišljenju, među top 3 B&S ikada...pored EPjeva...

Priča o susretu Stjuarta i Isobel nikada nije potpuno opisana i razjašnjena, najviše zbog valjda rešenosti pisca da ne kopa toliko po intimnosti ovo dvoje a i činjenica da nije bilo lako ni njoj ni njemu - bend i emotivna veza, valjda teško da mogu da funkcionišu. Opet, bez obzira na sve, to što ako je po knjizi Isobel ili Belle nikada zaista nije bilo lepo u tom bendu, ja smatram da B&S nisu više ono što su bili sa Isobel. To misle i oni. Većina smatra da im što se bar atmosfere tiče a i samog rada mnogo bolje od kada je I. otišla i da nema te napetosti. Za to je zaslužan i predivni Bobby, laid-back and easy going Irish bassist.

Kad sam se ja potpuno zaljubila u muziku i tekstove Belle and Sebastian, bilo je to čini mi se, 2005. godine, moji ukućani su mislili da će zaista izludeti od mene i svečano mi te godine za christmas present poklonili sve ikad snimljeno by B&S na CD-u u ramu sa posvetom open in case of danger...kada oni nisu doma... Mom bratu od tada kada ga ja zovem, zvoni Get me away from here, I'm dying...Kaže da ga to mentalno pripremi da ga zove tweesister...

Znači, kao što smo već konstatovali kasnim skoro pa deceniju za obožavanjem B&S. U smislu da nije ljubav tako jaka, bila i ostala, kao jedna od retkih konstanti u mojoj inače fickle love for almost everything, i da ja nisam uporna kad nešto hoću, ne bi uspeli da ih vidimo na poslednjoj tour, za sada, u Leicesteru 12. avgusta 2006. godine. Tada sam se osećala pomalo kao u filmu Almost Famous, iako sam bila daleko od rock novinara koji se druži sa bendom. Imam osećaj da me tada, pa skoro sve do sada, sa B&S povezivala samo muzika i taj neki osećaj da se nešto što se meni dopada/ne dopada/(ne)volim/imam sklonosti/prezirem/cenim/razočaram se u to/sve ostale radnje...isto tako lako uklapa u B&S svet.

Nisam recimo znala, a slučajnost me potpuno oborila sa nogu, da je kada je pokušao da konačno sam izleči svoj M.E. Stjuart zapucao sa ortakom u San Francisco na hippie-solar-berkeley-treatment. I da svaki tour B&S mora da dođe do San Francisca i Kalifornije. Da tamo imaju zavidnu fan base i da Stjuart svako malo kada oseti da mu ponestaje snage, ode tamo da napuni baterije...

Smešno mi je bilo saznati, stvarno mi to nije palo na pamet, da su B&S osvojili Brit award for best newcomer 1999. !!!! jer su njihovi devoted fans, who might happen to be geeks, koristili do tada not widely used medium Internet za glasanje, pa kako je tada prvi put uvedeno Internet voting, B&S su rasturili favorite i potpuno zblanuto primili tu nagradu. Smejem se svaki put kada pročitam nešto o tome kao i tom nesretnom producentu koji valjda nije nije mogao da podnese neuspeh pa je optužio B&S da su namestili glasanje! hahahaha, as if...

Belle and Sebastian, kao potpuni ludaci naravno, imali su svoje ideje o tome šta žele i kako treba bend da funkcioniše. Samo treba videti ta Stjuartova pisma nesretnim producentima u Jeepster Records gde on njima objašnjava that he is not going to be taken lightly i ostala manifestna protiv sistema uverenja koja su uspeli da isteraju kroz drugu polovinu 90ih stvarajući čini mi se, jednu novu indie kulturu. Sve njihove prve svirke su bile raštimovane, nesinhornizovane (tipa u bilioteci jedan deo benda stoji na jednoj strani a basista i klavijaturista na potpuno drugoj strani prostorije, pa pričajte o tome kako zvuk kasni!!!), svirali su malom broju posvećenih fanova, jer su B&S medijski promovisani isključivo radijski!!! preko svojih prijatelja i patrona John Peel-a i Mark Radcliffe-a koji su ih puštali od samog početka, saznavši za njih tako što su im ovi unapred slali diskove. Nijedan muzički časopis ih nije voleo i svi su ih smatrali nabeđenim ludacima. Nije bilo hajpa kao danas kada ne znate šta je dođavola to između NME-ija i svih mankisa, čifsa, kingsa i ostalih....Fanovi su tada uspevali da se dokopaju njihovih CDova isključivo tako što se word-of-mouth uspešno prenosio kroz indie svet...baš sam sretna što su i kod nas B&S došli tada...po priči nekih aktera, u Zrenjaninu se '97. slušao Belle and Sebastian...jbg, ja sam tada bila drugi srednje...mislim da sam slušala Alanis Morissette i R.E.M. ...

Belle and Sebastian su stvarno bili piece of work! I imali su sreće da su naišli na ljude pune razumevanja u Jeepsteru koji su stvarno trpeli njihove whims kao da su im roditelji...sve se namestilo nekako...

Stjuart je ušao u muzički posao kasno za tu vrstu biznisa, u svojoj 27 godini čini mi se i učinio nešto slično što je još jedan heroj konstanta mog malog sveta učinio 30 godina ranije...Stjuart, je recimo za razliku isto talentovanog, da ja to mislim, Alexa Turnera, uspeo da pokaže prst industriji i da sa dva-tri manifestna pisma producentima i ostalima, objasni da on pre svega planira da sačuva svoju muziku od one situacije, u kojoj bi što kaže Mile iz Hladog piva, neko zvižduckao tvoje delo dok stoji ispred pisoara. Stvarno, kada pogledate kako su se glatko B&S kretali kroz industriju imate utisak kao da im neko veliki čuva leđa...Taj veliki je niko drugi do tvrdoglavi Stjuart...Kako je Robert Altman 70ih sa televizije došao na film sa čini mi se 35 godinia ili tako nešto, i snimio MASH 1970. godine, ljudi nisu mogli da veruju. Altman je govorio da mu je akanje na TV baš pomoglo da mu u filmskoj industriji više niko nije mogao da naređuje. A naravno i timing mu je bio dobar - 70e su bile zlatno vreme autorskog filma u Americi...

Kada sam već pomenula Altmana - pomenut je dva puta u ovoj knjizi. Tu sam već prestala da se iznenađujem zbog slučajnosti u ovoj čudnoj supi sastavljenoj od San Francisca, mene, Altmana i B&S...u svakom slučaju kada ih je luuudi Tod Solondz pozvao da prave muziku za njegov film B&S su, po Stivijem rečima, pristali jer su ih Todovi filmovi podsećali da filmove Roberta Altmana(p.220) i koje, needles to say, svi oni obožavaju. Kao da se to ne vidi! I kada se opet pisac knjige opisujući jednu od njihovih najboljih pesama Piazza, the New York Catcher kaže da je to Robert Altman gone folk (p. 254). Talk about coincidence...

Sa studija književnosti se sećam kako je profesor predavanje o Virdžiniji Vulf i njenom delu Mrs. Dalloway, započeo tako što je rekao "Znate kako počinje knjiga?"..."Mrs. Dalloway said she will buy the flowers herself." Rekao je tada da ako imate takvu opening line, nema šanse da zeznete ostatak knjige. I da ste na najsuptliniji, najbolji mogući način pažljivog čitaoca baš kako treba uveli u svet knjige...

Paul Whitelaw je izneo zanimljivu teoriju o svetu Stuarta Murdocha sa kojom se ja u potpunosti slažem i goddamnit nisam je se sama setila pre njega...Stjuart nije želeo da piše pesme o sebi, bar ne u prvom licu, ne otvoreno, ne bluntly...(to je prekršio jednom kada je napisao Waking up to us). Zato je stvorio svoj svet i u njemu svoju galeriju likova koje kao u romanu, pozorištu ili filmu koristi da izrazi svoje misli i osećanja. Zamislite tea party na koje bi bili pozvani Judy, Jonathan David, Lord Anthony, Simor Stein (koji je doduše stvaran a i to je Stivijeva pesma), Mary Jo, Painter Jane, Piazza - the New York catcher, svi ostali ludi i iščašeni likovi (dovoljni su samo likovi iz Storytelling opusa), mislim da bi to bila najluđa žurka queer i marginalnih likova ikada...Svi nerdovi sveta su dobili priliku da progovore kroz pesme Stjuarta Murdocha...On je taj omnipresent narator koji je udahnuo život galeriji likova iz filmova recimo Altmana, Johna Watersa, Burtona, Von Triera, Gondrija, i sami ređajte...Kako je to inteligentno primetio Paul Whitelaw, već na prvom albumu u pesmi The State I Am In, Stjuart nas je uveo u svoj čudni svet u kom obitavaju ljudi koje nećete videti subotom u Merkatoru, oni koji su failure at everything they try to do, svi oni sa strane koji bi ostali nezapamćeni da ih on nije stavio u pesme...

I sam je na početku rekao, kao što prvo poglavlje knjige kaže (u kojoj su svi naslovi stihovi pesama) Nobody writes them like they used to...Stjuart je znao da je našao gap koji niko tako pesnički neće uspeti da popuni ikada...da kako je još jedan pesnik Robert Zimmerman (Stivijev idol inače, pored Bitlsa naravno) uzeo ime jednog Velšanina, za svoj stage manifest, tako je Stjuart znao da on mora biti pre svega pesnik...Da iako nema glas da cepa mikrofone i da ceo bend mora da priguši svoj volume da bi se njegov glas čuo, to mora doći do publike jer kako manifest kaže on ceni te ljude koji ga slušaju, ne smatra ih budalama i ne želi da ih razočara...on veruje u to što veruje...taj čovek je stvarno imao viziju da će on moći da gaji i obrazuje svoju publiku...od fotografija koje su sami snimali, do covera za CDove, za knjige, za fansonly, za sve...jako promišljeno, do detalja...

Istina je da su kasnije u karijeri B&S odlučili da moraju jednom krenuti big...i pokušali su nije da nisu...ali sadašnji hiatus više govori o tome da ne mogu pobeći od svoje stvarne prirode nego to da su nesposobni...pritisli su ih svi, i njihov label i ostali i oni sami sebe...videćemo šta će biti...

Pošto mi se ljudi već žale da su mi postovi predugački, ja bih završila sada, citatom iz knjige, str. 264, a citat je u stvari deo Stjuartovog unutrašnjeg monologa koji Paul Whitelaw zamišlja i interpretira na dan koncerta...

"As he squinted out across the vast blanket of bodies before him, the group he'd always dreamed of playing tenderly around him, he couldn't help but marvel at the way the fate had led his hand...He looked around...and the strange places yet to come."

Meni je jasno zašto su B&S došli do mene...Stjuart je zaista imao pravo.

"“You’ll take care of her, I know it, you will do a better job”...Maybe, but not what she deserves..."

Belle and Sebastian imaju dosta tih 60s pesama...Ta pesma o igraču bejzbola, je valjda nešto protiv čega bi svaki pošteni indie, hipster, snob i ostalo trebalo da se pobuni. Bože, šta piše o igraču bejzbola, a ne o angstu Kamija ili tome kako je strašno biti pretvoren u bubu. Da se razumemo, ne volim ja bejzbol nešto posebno, tj. profesionalni sport mi je grozna stvar, sori v., ali zašto pobogu neko kao što je omiljeni i najdraži stjuart m. ne bi koristio angularnu poziciju jednog potencijalnog geja da napravi tako strava pesmu!

pročitala sam priču o belle and sebastian...čekam da mi se slegne pa da napravim crtice i bulete i da napravim jednu sjajnu komparativnu blog analizu...do tada čitam murakamija i to za sada norvešku šumu, kod nas u odličnom, meni bar, prevodu i izdanju Geopoetike...

pre dve godine, čini mi se, je draga j. dala meni Igraj igraj igraj ali ja tada nisam bila u ovom specijalnom raspoloženju da zavolim ovog pisca iz meni tako daleke i nezamislive zemlje kao što je Japan. Iako su brat i sestra gledali anime i brat čak skinuo sa neta priručnik za učenje japanskog i ne ide mu loše, nisam ja to razumela. A sad posle čitanja ove knjige, čini mi se da murakamijeve likove od nas i anglo-evro centričnih likova razdvaja samo to što oni imaju drugu hranu -miso supa! - i drugačije nazive za train stops, a inače je sve ostalo isto. ali i nije...

ja ne volim popularnu psihoanalizu ali opet stalno je primenjujem...kada tračarim sa drugaricama ja obavezno, iako opisujem nečije postupke, zalepim tako i poneku nalepnicu, tipa on je ovakav i onakav, ona ima izražen superego, to njegova sujeta govori...ne mogu se uzdržati...

čitam tako murakamija i ne verujem kako suptilno on to radi. kao kakav mnooooooogo veštiji vudu alen, on gradi te likove, tu pred mojim očima, pravi ih ovakvim i onakvim, analizira ih, stavlja u određene situacije, oni padaju, ustaju, umiru, pokvare se, poprave se, sve to tako uz kratke opaske i okarakterisanja bez imalo pretencioznosti. ne znam kakav je murakami kao lik, mrzelo me da istražujem, a uskoro ionako dolazi j. pa će mi ispričati, ali hoću da kažem da čak i da želim da sve saznam o njemu, bojim se da se razočaram. ja njega zamišljam tako, kao ciničnu ali ipak blagu prirodu, koja tako okupi svoje likove, i baš kao što je opisivao Vatanbe Midorinom ocu na samrti, kako to radi Euripid sa svojim deus ex machina Bogom - ti tamo, ti tamo, ti ćeš ovde ovako, ovde ovako, i tako svi redom, likovi se snađu i sve se lepo završi...mada se često i ne završi...likovi nastavljaju da lebde pred mojim očima kao da sam ih upravo najstrašnije izogovarala sa drugaricama i da se ne mogu oteti utisku...

Nije norveška šuma samo ljubavna priča, pa ni samo cinična lamentacija nad uzaludnošću, slabosti i licemerjem studentskog pokreta na japanskim univerzitetima koje je tako sjajno opisala Midori. Njena istinska ljubav prema banalnostima života, koje su joj, bez povlastice da razume na keca Marksov Kapital, omogućile da preživi zaista strašne stvari, stalno je u kontrastu sa velikim idejama za menjanje sveta koje bi recimo počelo od raskapitalizacije obrazovanja, ipak znači da morate biti svesni da ne možete kako reče ona voditi revoluciju ako ti ljudi koji treba da tu revoluciju iznesu ne razumeju istu. Midori, kao čini mi se i Nagasawa, ima taj trezveno-cinični pristup životu, tj. to što vidiš to i dobiješ, još samo možda mogu i da te nabodu jer su bili za korak ispred tebe i uz to da su bili u pravu.

Dopada mi se ta lagodnost hipi načina života, zauvek ostala pokopana u san francisku kraja 60s. sviđa mi se kako lako murakami piše o seksu. da li je meni drugačije jer nije deo zapadne kulture, iako je jako pop-kulturno i ostalo zapadnoevropski obrazovan, ipak ima nečeg neevropskog u murakamijevim opisima seksa. priča o njemu je nekako lagana, ne naporna, svedena, na nekim mestima lascivna (sic!) ali opet jako dobro napisana. imam utisak da on o čemu god piše da napiše deset verzija najmanje i da onda izabere pravu...

da je ovo samo ljubavna priča, kada bih ja birala muziku za taj film, koji će oni sada da snime, tj. na wikipediji tako kažu, ALI važno je jako da ako to ne bi bile samo 60s, nego neki dan u 21. veku, stavila bih obavezno njih. norvežani koji bi nju/njih da spasu...hoću taj bedž!!!