"Blow up in the face of my rivals I swear and I rant, I make quite an arrival"

citiram poslednji album B&S. fotka je sa sajta, Stjuart se inače kandidovao da bude počasni 'dean' univerziteta. bio je treći. mi u 2008. preživesmo izbore, duple. uh...

svi prave neke liste. ja lično pročitala desetak od subote, muzičkih uglavnom. moja lista je potpuno lična valjda, i mogla bi da bude zb(i)rka 'achievements and failures' a možda i samo popis ko što će sve radnje da urade posle nove godine kada sva roba konačno nestane sa rafova. požurite Srbi, niste sve pokupovali, budžet je usvojen, morate da potrošite sve pare do novaka inače ništa niste uradili. a posle nove će ionako sniženja, ko još kupuje kad je sniženje...događaji ne nužno redom mada uglavnom da - najvažniji pa dalje.

• najvažniji događaji godine su jedno izgubljeno prijateljstvo, jedno novostečeno najdivnije prijateljstvo na svetu i preseljenje u zajednički stan u kome sad b. i ja imamo i novi narandžasti kauč, pored custom-made kujne.
• neki potpuno divni novi ljudi u mom životu! hvala! i neki stari, rehabilitovani i drugačiji...
  
• odlazak sa Zvezdare posle 8 godina. ali planiram da se vratim već.
  
• nekoliko koncerata Lula Mae - onaj u DKSG neponovljiv, jedinstven, potpuni ugođaj sa sve publikom koja je sedela na podu, neponovljivom, divnom, talentovanom m. kao backvocals, harmonikom u weet jij, a svirka u Botaničkoj možda tehnički najlošija poput ranih Belle and Sebastian, ali definitivno ugođaj godine. m. peva, b. svira gitaru, sunce, zelenilo, m. peva feist i 'so sorry'...ja u letnjoj haljini...magija potpuna!
• koncert godine, meni bar, Bonnie Prince Billy 20. juna u SKC-u. Potpuni kralj taj Billy i kad sa novog albuma zasvira clarinet na "for every field there is a mole", iako je klarinet izostao na koncertu, ja bih da zaplačem.
• miris lipa na dorćolu. nigde tako ne mirišu, valjda zbog pasa.
• nabavila roze bicikl. thanks y.
  
• kad je muzika u pitanju, najvažnije valjda, odgledala konačno dokumentarac o Wilco i pravljenju albuma Yankee Hotel Foxtrot. mnogo puta odronzala, svaki put kada čujem džefov glas. jedini koji još stvara toliko jake emocije da se manifestuju...
  
• dva puta u 2008. dala otkaz i promenila posao. treća sreća, je li. davanje otkaza je istovremeno i najlepše i najodvratnije osećanje na svetu. da ne verujete šta sve može da vam prođe kroz glavu. i dalje prolazi.
• počela ponovo ozbiljno da se bavim nemačkim. govorila ga u cugu sedam dana za redom. od blama pričanja rukama i nogama do tečne pijane rasprave o eu proširenju. kasnije opet često govorila u pripitim stanjima...
  
• počela ponovo da pišem blog, češće krajem godine.
• brat tatinog kuma napravio fenomenalnu dunjevaču, koju planiramo da plasiramo na tržištu. što dunja raste pored morave, nigde ne raste...
  
• počela da kuvam od kada sam dobila kuhinju, ozbiljno. testo za picu pravim ko maljavi italijanski kuvar. neka kažu koji su probali. čak umem i sa dve ruke. kao da me moja pokojna baka gleda sa strane. imam iste pokrete, sinhrone. nikada nisam uspela da naučim da sviram bubnjeve, ali zato za testo za picu imam prirodnog ritma.
  
• kad smo kod muzike, uspela da odsviram šopenovo 'sanjarenje' na klaviru u duetu sa b. koji me prati na gitari. inače ga svirala u petom osnovne ali se još uvek sećam.
  
• sve ostale neuspehe da vežbam, bolje jedem, spavam, viđam drage ljude, manje radim, ne radim to što ne volim i ostalo - sve to je otišlo niz vodu. švajcarskih glečera koji se tope...sledeću godinu gledam kao svoju novu šansu...

svetske liste mene naravno pogađaju, ali nemam pametnija posla nego da se njima bavim. svakodnevno iščitam sve blogove i novine na tu temu, pa još i na svom da pišem o tome, a i sestra mi je zabranila. američki izbori, kriza, globalno otopljavanje i ostalo...trudim se da pratim koliko mogu, ali opet više me ponekad brine naš inertni predsednik kućnog saveta.

u novoj godini želim i svašta i nešto, ali eto da kažem da sam kudikamo skromna...želim pa isto ko i prošle, sa liste neispunjenih...belle and sebastian okupljanje, izlet na planinu, more - santorini recimo, ta neka plava ostrva, kings of convenience u španiji, isto tako dobar domaći kečap ko ovaj sad, izlet do berlina, vikend na salašu, splavarenje, isto tako dobar roštilj za m.-ov rođendan na Adi, da rasturim d. u badmintonu, i ostalo...i recimo jednu nedelju posvećenu Altmanu u Kinoteci...nikada nisam uspela da nađem taj film "Thieves like us"...

"todas mis mujeres"

Ovaj post su više crtice iz selekcije toka misli nego što je smislena priča. Dozvolila sam sebi da mi misli lutaju.

My Beautiful Disco je projekat koji je dizajnirao Luca Saini, tako što je sakupio 777 portreta ljudi koji pokazuju/poziraju sa svojom omiljenenom pločom. Ljudi na portretima su različiti, besni, ljuti, srećni i ima i starih i mladih, svih muzičkih žanrova. Kao mala enciklopedija i vremeplov.

Za sve je kriva m. što mi donosi te ženske knjige ovih dana i još kad je krenula onako sa obožavanjem da priča o Almodovarovim filmovima i to kako koristi klipove iz filmova da uči španski iz recimo filma Dark Habits o naravno ženama, o čemu bi Aldi.

To me nekako navelo na to razmišljanje o ženama, pa sam time došla naime do ideje o tome kako su sve uglavnom žene tokom većeg dela mog života stajale nedge sa mnom i pored mene kao prijatelji, neprijatelji, dobri/loši poznanice, kolege, šefovi, one koje sam izbegavala, one koje su mene izbegavale, od ženske osnovne do srednje jezičkog smera do Filološkog fakulteta, do svakog radnog mesta i prostora za izlaske do časova joge. Pritom sada ne vršim negativnu klasifikaciju muškaraca u mom životu, u smislu da su žene bolje i važnije od njih, nego sam razmišljala da su kao što recimo imate oznake pored puta, na mom putu te saobraćajne znake češće igrale žene nego muškarci. I sad kad pokušam da se prisetim lica svih tih žena, ne ide mi. Da pravim foto projekat kao Luka verovatno bi na svakom drugom mestu imala prazan prostor...

Pošto sad putujem, neću stići pre utorka, a onda ću otići i pogledati tu izložbu "99 poricanja" u SKC-u. Baš sam nešto u fazonu fotografije...i baš sam se zainatila da učim španski, jako mi se dopada!

"We're not terrific but we're competent"

Pravi understatement. Kada pričam sa L., svako malo na njegov komentar da je vreme, iako recimo reže košava, a bit chilly, ja se iskreno nasmejem i pomislim ah vi i vaš understatement. Abovementioned understatement is a work of art of one Stuart Murdoch of Belle and Sebastian. God bless him. Warning: a very long post and potential book spoiler.

Ako ste se pitali da li će ikada moja recenzija knjige Just a Modern Rock Story, autora Pola Vajtloa (Paul Whitelaw) - po pravopisu - evo, baš danas, obične subote (mada sam počela da je pišem u ponedeljak, pa otud datum...) uspela sam da se skrpim i napišem kakva je to knjiga. Hvala još jednom drugu a., što je kupio i pozajmio mi knjigu. Večeras je vraćam natrag, a ako me Deda Mraz posluša možda novi primerak ove knjige dođe do mene kao novogodišnji poklon. Knjiga je nešto što svako ko voli Belle and Sebastian treba da pročita. Ostalo su moje impresije...

Ko nije razmišljao o tome, B&S su pravi Škoti. To znači da su lokal patriote naravno, između ostalog da pričaju jako čudan engleski, da je svako putovanje u London, gde predstavnici zle industrije prete da ih progutaju, u stvari put među zle prevrtljive Engleze, in general, i kako treba da se insistira na nacionalnom osećanju Glazgova i Škotske, i navija isključivo za škotske fudbalske klubove, to su vam na početku knjige B&S, onako kako ih Paul predstavlja. B&S vole sve ljude, osim Engleza.

Dakle knjiga. Ovaj lik Pol je muzički novinar. Svaka mu čast na svakoj reči. Moram da upotrebim tu reč, minuciozno je birao svaku sintagmu, idiom, svaku je sekao dva puta i svaka mu je na mestu. Stvarno pravi čovek za posao opisivanja ovakvog benda. I očigledno uporan kao mazga.

Pominjanje centralizovane religije mu dođe neophodno kada se piše o B&S. As strange as it might sound. Ja mislim da je Stjuart do skoro živeo u toj crkvi, ali sad kad se oženio, falabogu valjda ga je supruga naterala da se iseli. U sastavljanju Stjuartovog benda, pomogao je i program britanske vlade za ljude bez posla koje su slali na obuku (eh, te laburističke 90s...). Stjuart je opisao bend kao "product of botched capitalism". Fora je da su oni zaista imali sreće da iskoriste sistem samo za ono što je njima trebalo a da sve dark traps izbegnu više nego uspešno...

Kako je dva puta bezuspešno studirao, neuspešno najviše zbog svoje misteriozne bolesti M.E. iliti potpuno neobjašnjive bolesti hroničnog umora, Stjuart je otišao na program za muzičku produkciju na Stow koledžu i tamo sreo ljude koji će kasnije postati jezgro B&S.

Belle and Sebastian je bukvalno nastajao tako što je curious boy, kako ga pisac naziva, išao okolo i skupljao ljude za svoj bend koji je pokušao da sklepa. Tako je pokupio Stuarta Davida, prvog basistu, Richarda Colburnea, luuudog Aussie bubnjara i naravno finog, ispeglanog, Dylan-Beatles-Beach Boys-admirer Stevie Jackson-a. U procesu je naišao na Micka, trumpet player i još čudnijeg lika zvanog Chris Geddes, keyboard player. I naravno slatku Sarah, koja je opet došla u bend preko ortaka ortaka. Većinu je kao ortački, ortaka preko ortaka zamolio da mu malkic odsvira na projektu koji radi na koledžu i da eto zasvira malo sa njim i ortacima. Treba li reći da su svi do jednog mislili da je lud, ali opet, po naratoru, svaki je u glavi imao rečenicu "ove pesme su prokleto dobre". A kako da ne? Album Tigermilk je snimljen za tri dana, u Ca Va studiju u Glazgovu, verovatno rekord za snimanja ikada, spržen je na vinilu u 1000 primeraka i svaki od tih primeraka košta 400 funti na e-bay-u. I dalje je, po mom skromnom mišljenju, među top 3 B&S ikada...pored EPjeva...

Priča o susretu Stjuarta i Isobel nikada nije potpuno opisana i razjašnjena, najviše zbog valjda rešenosti pisca da ne kopa toliko po intimnosti ovo dvoje a i činjenica da nije bilo lako ni njoj ni njemu - bend i emotivna veza, valjda teško da mogu da funkcionišu. Opet, bez obzira na sve, to što ako je po knjizi Isobel ili Belle nikada zaista nije bilo lepo u tom bendu, ja smatram da B&S nisu više ono što su bili sa Isobel. To misle i oni. Većina smatra da im što se bar atmosfere tiče a i samog rada mnogo bolje od kada je I. otišla i da nema te napetosti. Za to je zaslužan i predivni Bobby, laid-back and easy going Irish bassist.

Kad sam se ja potpuno zaljubila u muziku i tekstove Belle and Sebastian, bilo je to čini mi se, 2005. godine, moji ukućani su mislili da će zaista izludeti od mene i svečano mi te godine za christmas present poklonili sve ikad snimljeno by B&S na CD-u u ramu sa posvetom open in case of danger...kada oni nisu doma... Mom bratu od tada kada ga ja zovem, zvoni Get me away from here, I'm dying...Kaže da ga to mentalno pripremi da ga zove tweesister...

Znači, kao što smo već konstatovali kasnim skoro pa deceniju za obožavanjem B&S. U smislu da nije ljubav tako jaka, bila i ostala, kao jedna od retkih konstanti u mojoj inače fickle love for almost everything, i da ja nisam uporna kad nešto hoću, ne bi uspeli da ih vidimo na poslednjoj tour, za sada, u Leicesteru 12. avgusta 2006. godine. Tada sam se osećala pomalo kao u filmu Almost Famous, iako sam bila daleko od rock novinara koji se druži sa bendom. Imam osećaj da me tada, pa skoro sve do sada, sa B&S povezivala samo muzika i taj neki osećaj da se nešto što se meni dopada/ne dopada/(ne)volim/imam sklonosti/prezirem/cenim/razočaram se u to/sve ostale radnje...isto tako lako uklapa u B&S svet.

Nisam recimo znala, a slučajnost me potpuno oborila sa nogu, da je kada je pokušao da konačno sam izleči svoj M.E. Stjuart zapucao sa ortakom u San Francisco na hippie-solar-berkeley-treatment. I da svaki tour B&S mora da dođe do San Francisca i Kalifornije. Da tamo imaju zavidnu fan base i da Stjuart svako malo kada oseti da mu ponestaje snage, ode tamo da napuni baterije...

Smešno mi je bilo saznati, stvarno mi to nije palo na pamet, da su B&S osvojili Brit award for best newcomer 1999. !!!! jer su njihovi devoted fans, who might happen to be geeks, koristili do tada not widely used medium Internet za glasanje, pa kako je tada prvi put uvedeno Internet voting, B&S su rasturili favorite i potpuno zblanuto primili tu nagradu. Smejem se svaki put kada pročitam nešto o tome kao i tom nesretnom producentu koji valjda nije nije mogao da podnese neuspeh pa je optužio B&S da su namestili glasanje! hahahaha, as if...

Belle and Sebastian, kao potpuni ludaci naravno, imali su svoje ideje o tome šta žele i kako treba bend da funkcioniše. Samo treba videti ta Stjuartova pisma nesretnim producentima u Jeepster Records gde on njima objašnjava that he is not going to be taken lightly i ostala manifestna protiv sistema uverenja koja su uspeli da isteraju kroz drugu polovinu 90ih stvarajući čini mi se, jednu novu indie kulturu. Sve njihove prve svirke su bile raštimovane, nesinhornizovane (tipa u bilioteci jedan deo benda stoji na jednoj strani a basista i klavijaturista na potpuno drugoj strani prostorije, pa pričajte o tome kako zvuk kasni!!!), svirali su malom broju posvećenih fanova, jer su B&S medijski promovisani isključivo radijski!!! preko svojih prijatelja i patrona John Peel-a i Mark Radcliffe-a koji su ih puštali od samog početka, saznavši za njih tako što su im ovi unapred slali diskove. Nijedan muzički časopis ih nije voleo i svi su ih smatrali nabeđenim ludacima. Nije bilo hajpa kao danas kada ne znate šta je dođavola to između NME-ija i svih mankisa, čifsa, kingsa i ostalih....Fanovi su tada uspevali da se dokopaju njihovih CDova isključivo tako što se word-of-mouth uspešno prenosio kroz indie svet...baš sam sretna što su i kod nas B&S došli tada...po priči nekih aktera, u Zrenjaninu se '97. slušao Belle and Sebastian...jbg, ja sam tada bila drugi srednje...mislim da sam slušala Alanis Morissette i R.E.M. ...

Belle and Sebastian su stvarno bili piece of work! I imali su sreće da su naišli na ljude pune razumevanja u Jeepsteru koji su stvarno trpeli njihove whims kao da su im roditelji...sve se namestilo nekako...

Stjuart je ušao u muzički posao kasno za tu vrstu biznisa, u svojoj 27 godini čini mi se i učinio nešto slično što je još jedan heroj konstanta mog malog sveta učinio 30 godina ranije...Stjuart, je recimo za razliku isto talentovanog, da ja to mislim, Alexa Turnera, uspeo da pokaže prst industriji i da sa dva-tri manifestna pisma producentima i ostalima, objasni da on pre svega planira da sačuva svoju muziku od one situacije, u kojoj bi što kaže Mile iz Hladog piva, neko zvižduckao tvoje delo dok stoji ispred pisoara. Stvarno, kada pogledate kako su se glatko B&S kretali kroz industriju imate utisak kao da im neko veliki čuva leđa...Taj veliki je niko drugi do tvrdoglavi Stjuart...Kako je Robert Altman 70ih sa televizije došao na film sa čini mi se 35 godinia ili tako nešto, i snimio MASH 1970. godine, ljudi nisu mogli da veruju. Altman je govorio da mu je akanje na TV baš pomoglo da mu u filmskoj industriji više niko nije mogao da naređuje. A naravno i timing mu je bio dobar - 70e su bile zlatno vreme autorskog filma u Americi...

Kada sam već pomenula Altmana - pomenut je dva puta u ovoj knjizi. Tu sam već prestala da se iznenađujem zbog slučajnosti u ovoj čudnoj supi sastavljenoj od San Francisca, mene, Altmana i B&S...u svakom slučaju kada ih je luuudi Tod Solondz pozvao da prave muziku za njegov film B&S su, po Stivijem rečima, pristali jer su ih Todovi filmovi podsećali da filmove Roberta Altmana(p.220) i koje, needles to say, svi oni obožavaju. Kao da se to ne vidi! I kada se opet pisac knjige opisujući jednu od njihovih najboljih pesama Piazza, the New York Catcher kaže da je to Robert Altman gone folk (p. 254). Talk about coincidence...

Sa studija književnosti se sećam kako je profesor predavanje o Virdžiniji Vulf i njenom delu Mrs. Dalloway, započeo tako što je rekao "Znate kako počinje knjiga?"..."Mrs. Dalloway said she will buy the flowers herself." Rekao je tada da ako imate takvu opening line, nema šanse da zeznete ostatak knjige. I da ste na najsuptliniji, najbolji mogući način pažljivog čitaoca baš kako treba uveli u svet knjige...

Paul Whitelaw je izneo zanimljivu teoriju o svetu Stuarta Murdocha sa kojom se ja u potpunosti slažem i goddamnit nisam je se sama setila pre njega...Stjuart nije želeo da piše pesme o sebi, bar ne u prvom licu, ne otvoreno, ne bluntly...(to je prekršio jednom kada je napisao Waking up to us). Zato je stvorio svoj svet i u njemu svoju galeriju likova koje kao u romanu, pozorištu ili filmu koristi da izrazi svoje misli i osećanja. Zamislite tea party na koje bi bili pozvani Judy, Jonathan David, Lord Anthony, Simor Stein (koji je doduše stvaran a i to je Stivijeva pesma), Mary Jo, Painter Jane, Piazza - the New York catcher, svi ostali ludi i iščašeni likovi (dovoljni su samo likovi iz Storytelling opusa), mislim da bi to bila najluđa žurka queer i marginalnih likova ikada...Svi nerdovi sveta su dobili priliku da progovore kroz pesme Stjuarta Murdocha...On je taj omnipresent narator koji je udahnuo život galeriji likova iz filmova recimo Altmana, Johna Watersa, Burtona, Von Triera, Gondrija, i sami ređajte...Kako je to inteligentno primetio Paul Whitelaw, već na prvom albumu u pesmi The State I Am In, Stjuart nas je uveo u svoj čudni svet u kom obitavaju ljudi koje nećete videti subotom u Merkatoru, oni koji su failure at everything they try to do, svi oni sa strane koji bi ostali nezapamćeni da ih on nije stavio u pesme...

I sam je na početku rekao, kao što prvo poglavlje knjige kaže (u kojoj su svi naslovi stihovi pesama) Nobody writes them like they used to...Stjuart je znao da je našao gap koji niko tako pesnički neće uspeti da popuni ikada...da kako je još jedan pesnik Robert Zimmerman (Stivijev idol inače, pored Bitlsa naravno) uzeo ime jednog Velšanina, za svoj stage manifest, tako je Stjuart znao da on mora biti pre svega pesnik...Da iako nema glas da cepa mikrofone i da ceo bend mora da priguši svoj volume da bi se njegov glas čuo, to mora doći do publike jer kako manifest kaže on ceni te ljude koji ga slušaju, ne smatra ih budalama i ne želi da ih razočara...on veruje u to što veruje...taj čovek je stvarno imao viziju da će on moći da gaji i obrazuje svoju publiku...od fotografija koje su sami snimali, do covera za CDove, za knjige, za fansonly, za sve...jako promišljeno, do detalja...

Istina je da su kasnije u karijeri B&S odlučili da moraju jednom krenuti big...i pokušali su nije da nisu...ali sadašnji hiatus više govori o tome da ne mogu pobeći od svoje stvarne prirode nego to da su nesposobni...pritisli su ih svi, i njihov label i ostali i oni sami sebe...videćemo šta će biti...

Pošto mi se ljudi već žale da su mi postovi predugački, ja bih završila sada, citatom iz knjige, str. 264, a citat je u stvari deo Stjuartovog unutrašnjeg monologa koji Paul Whitelaw zamišlja i interpretira na dan koncerta...

"As he squinted out across the vast blanket of bodies before him, the group he'd always dreamed of playing tenderly around him, he couldn't help but marvel at the way the fate had led his hand...He looked around...and the strange places yet to come."

Meni je jasno zašto su B&S došli do mene...Stjuart je zaista imao pravo.

"“You’ll take care of her, I know it, you will do a better job”...Maybe, but not what she deserves..."

Belle and Sebastian imaju dosta tih 60s pesama...Ta pesma o igraču bejzbola, je valjda nešto protiv čega bi svaki pošteni indie, hipster, snob i ostalo trebalo da se pobuni. Bože, šta piše o igraču bejzbola, a ne o angstu Kamija ili tome kako je strašno biti pretvoren u bubu. Da se razumemo, ne volim ja bejzbol nešto posebno, tj. profesionalni sport mi je grozna stvar, sori v., ali zašto pobogu neko kao što je omiljeni i najdraži stjuart m. ne bi koristio angularnu poziciju jednog potencijalnog geja da napravi tako strava pesmu!

pročitala sam priču o belle and sebastian...čekam da mi se slegne pa da napravim crtice i bulete i da napravim jednu sjajnu komparativnu blog analizu...do tada čitam murakamija i to za sada norvešku šumu, kod nas u odličnom, meni bar, prevodu i izdanju Geopoetike...

pre dve godine, čini mi se, je draga j. dala meni Igraj igraj igraj ali ja tada nisam bila u ovom specijalnom raspoloženju da zavolim ovog pisca iz meni tako daleke i nezamislive zemlje kao što je Japan. Iako su brat i sestra gledali anime i brat čak skinuo sa neta priručnik za učenje japanskog i ne ide mu loše, nisam ja to razumela. A sad posle čitanja ove knjige, čini mi se da murakamijeve likove od nas i anglo-evro centričnih likova razdvaja samo to što oni imaju drugu hranu -miso supa! - i drugačije nazive za train stops, a inače je sve ostalo isto. ali i nije...

ja ne volim popularnu psihoanalizu ali opet stalno je primenjujem...kada tračarim sa drugaricama ja obavezno, iako opisujem nečije postupke, zalepim tako i poneku nalepnicu, tipa on je ovakav i onakav, ona ima izražen superego, to njegova sujeta govori...ne mogu se uzdržati...

čitam tako murakamija i ne verujem kako suptilno on to radi. kao kakav mnooooooogo veštiji vudu alen, on gradi te likove, tu pred mojim očima, pravi ih ovakvim i onakvim, analizira ih, stavlja u određene situacije, oni padaju, ustaju, umiru, pokvare se, poprave se, sve to tako uz kratke opaske i okarakterisanja bez imalo pretencioznosti. ne znam kakav je murakami kao lik, mrzelo me da istražujem, a uskoro ionako dolazi j. pa će mi ispričati, ali hoću da kažem da čak i da želim da sve saznam o njemu, bojim se da se razočaram. ja njega zamišljam tako, kao ciničnu ali ipak blagu prirodu, koja tako okupi svoje likove, i baš kao što je opisivao Vatanbe Midorinom ocu na samrti, kako to radi Euripid sa svojim deus ex machina Bogom - ti tamo, ti tamo, ti ćeš ovde ovako, ovde ovako, i tako svi redom, likovi se snađu i sve se lepo završi...mada se često i ne završi...likovi nastavljaju da lebde pred mojim očima kao da sam ih upravo najstrašnije izogovarala sa drugaricama i da se ne mogu oteti utisku...

Nije norveška šuma samo ljubavna priča, pa ni samo cinična lamentacija nad uzaludnošću, slabosti i licemerjem studentskog pokreta na japanskim univerzitetima koje je tako sjajno opisala Midori. Njena istinska ljubav prema banalnostima života, koje su joj, bez povlastice da razume na keca Marksov Kapital, omogućile da preživi zaista strašne stvari, stalno je u kontrastu sa velikim idejama za menjanje sveta koje bi recimo počelo od raskapitalizacije obrazovanja, ipak znači da morate biti svesni da ne možete kako reče ona voditi revoluciju ako ti ljudi koji treba da tu revoluciju iznesu ne razumeju istu. Midori, kao čini mi se i Nagasawa, ima taj trezveno-cinični pristup životu, tj. to što vidiš to i dobiješ, još samo možda mogu i da te nabodu jer su bili za korak ispred tebe i uz to da su bili u pravu.

Dopada mi se ta lagodnost hipi načina života, zauvek ostala pokopana u san francisku kraja 60s. sviđa mi se kako lako murakami piše o seksu. da li je meni drugačije jer nije deo zapadne kulture, iako je jako pop-kulturno i ostalo zapadnoevropski obrazovan, ipak ima nečeg neevropskog u murakamijevim opisima seksa. priča o njemu je nekako lagana, ne naporna, svedena, na nekim mestima lascivna (sic!) ali opet jako dobro napisana. imam utisak da on o čemu god piše da napiše deset verzija najmanje i da onda izabere pravu...

da je ovo samo ljubavna priča, kada bih ja birala muziku za taj film, koji će oni sada da snime, tj. na wikipediji tako kažu, ALI važno je jako da ako to ne bi bile samo 60s, nego neki dan u 21. veku, stavila bih obavezno njih. norvežani koji bi nju/njih da spasu...hoću taj bedž!!!

Let The Good Times Begin

Znam da će se mnogi zapitati šta mi je. Dva posta u jednoj sedmici. Blame it on coffee, it keeps me awake.

Sinoć smo bili na proslavi rođendana Broda. Naravno da smo kasnili i došli u ponoć a otišli noćnim u 2 a.m. No, to što smo kratko bili, u smislu jedinica sati ali ne i minuta a tek sekundi, nije umanjilo zabavu. Bilo je sjajno! Nikad više smeha i zezanja. Kako je to cinično rekla jedna od indiegoerki ali u drugom kontekstu, konačno sam našla mesto pod suncem. U smislu ljudi koji će proći kroz vrata Broda ali i samog kafića. Potpuno savršeno mesto. I mala drvena maketa prašnjavog Lucky Luke paba koga sam našla pored kontiša na Vračaru koji se odmara na mikseti. Čitavo mesto je potpuno magično. I naravno, ne sumnjate da su Belle and Sebastian tamo skoro pa stalno na plejlisti. Bili su i sinoć. Uvek. Kao i svi ti dragi, pripiti ljudi koje obožavam. Welcome home lost pathetic girl!

Naslov sam uzela iz pesme bivše, (ne)prežaljene članice Isobel Campbell sa drugog albuma njenog off projekta - The Gentle Waves.

Pesma sa jednom od najlepših tema koju sam ikada čula koju vodi čitav gudački kvartet je onomad inspirisala b.-a da napravi svoj KEF projekat. Ako mi ne dobijemo nagradu, bilo bi sjajno da je dobije naša leading vocal of Lula Mae - jer bi ta tehnička oprema zaista pomogla mladim rising stars of both music and audio engineering. Treba li spomenuti da slušamo Let the good times begin na repeat.

Juče na seminaru jezičke kulture smo imali predavanje o leksici i novim rečima. Imali smo i akcente ali meni je to malkic dosadno, sem kad se ne pretvaramo da pričamo po moravski. Ali sam zato na leksici uživala! O bliss of making new words! How I have missed that! Načula sam - dve najproduktivnije metode za pravljenje novih reči u srpskom jeziku su derivacija i polisemija. Višeznačnost je moj novi heroj! Otkrila sam da postoji i nešto što se zove Obratni rečnik
u kome reči možete tražiti od kraja! Recimo kada okrenete slovo a, tamo su vam reči koje se završavaju na -a. To je zgodno kako sam shvatila kada tražite sufikse za pravljenje novih reči. Da vidite recimo da li je za vršioca radnje u srpskom zgodnije da kažete da se završava na -ar ili -telj. Verovali ili ne, odbor za standardizaciju srpskog jezika zaista odgovara na pitanja ljudi kada prave nove reči. I prave ih. Neke formale ali da, prave ih.

Imali smo i čas neologizama. Tu sam ja iznela svoje mišljenje da smatram da se strane reči, kao recimo nazivi časopisa, u srpskom, mrskoj kirilici, jako ružno navode. Obajsnili su mi, a ja sam to znala naravno!, da je srpski fonetski jezik i da kako se reči čitaju u stranom jeziku, recimo Njujork rivju ov buks, kao takve moraju uneti u srpski tekst na ćirilici na način: napišete ćirilicom Њујорк ривју ов букс pa stavite u zagradu (The New York Review of Books) i stavite to u italic. A šta ako ja ne znam kako se to čita na finskom? Jednostavno, zovem nekog ko zna, stavim tako u tekst, osećam se prosvetiteljski što edukujem javnost po pitanju finskog jezika, a bogme i engleskog, i idem dalje. Moraću jednom da sažmem sve bisere sa ovih časova, u jedan poseban post pod nazivom "How I have survived 4 days in horror of normative linguistics by making fun and keeping my sense of humour sharp". No, do tada...

...se borim za latinične italikovane nazive na originalnom jeziku u srpksom. Kada mogu pravni latinski izrazi u zakonima, tipa ad acta, ad hoc, persona non grata, zašto ne može ovo moje? Sem krilatice "to nije po pravilima normiranog pravopisa" još nisam dobila logičan odgovor. Pošto je kako su nas obavestili skoro pri kraju pisanje i utvrđivanje novog pravopisa, oko koga se ranije nisu slagala dva tabora - maticasrpski i šumadijski - sad su rešili da za dobrobit zabludelih ovčica koje se više ni ne snalaze u sopstvenom jeziku, konačno reše stvar i stave jednom za svagda to u ad acta. Jedva čekam da im uputim pismo za navođenje stranih imena i naziva. O, kakva će to zabava biti.

I danas sam odgledala drugi deo filma čiji poster krasi početak bloga. Moja verna prijateljica u razmeni video zapisa, draga i. mi je donela još prošle nedelje drugi deo filma koji evo sve do danas, do početka popodneva kada je počeo jedini slobodni deo sedmice koju sam imala što se posla tiče jer smo i juče radile nas četiri kao lude, doduše maksimalno se zabavljajući, ali opet, evo tek sad sam odgledala film. And, though it is profane, I am happy.

Kada sam ja upisala i završila srednju, u tom međuperiodu, od '96. do 2000. svet nije bio tako veseo. Nije ustinu ni sada, mislim nikada nije bio, bar ovde, ali sad je za nijansu sjajniji. Ali ne samo kod nas, je i pored odličnih stvari '90ih, na žalost niko se među američkim producentima nije setio da pravi nešto ovako. Ili možda jeste, ali se ne sećam više.

Film je naravno cheesy, teeny, sleezy i sve ostalo. Ne dotiče stvarni stvarni život. Nije Mike Leigh i ostala ekipa koju naravno volim. Ali je savršen za sve stvari koje od ovakvih filmova možete tražiti. I naravno predivna Rori Gilmore, i.e. Alexis Bladel. I America Ferrera koju prosto obožavam. Ne više nego Alexis ali dovoljno. Volim i ostale dve devojke, sve u jednako nesavršene i neklasično lepe ali su sve ekscentrične. Ono što mi jako nedostaje u stvarnom životu. Svi se nešto trude too blend in. Da ne štrče. Baš sam sinoć rekla prijatelju za jednu dragu osobu - ja volim ekscentričnost. Volim da ljudi ne budu isti. Da ne očekuješ uvek da ljudi prate konvencije u ponašanju i ophođenju. Ne zato što treba nabijati prst u oko. Ne, naprotiv. Treba dozvoliti urođenoj ekscentričnosti da se ispolji i razvije. Samo to ima smisla, inače je život mega dosadan. Jeste, ekcentričnost je naporna, ali ako vam je dosada milija od truda za razumevanje ekcentričnosti, imate izbor, pa se onda tako i odlučite. Have a good time rest in land of boredom.

I, da, film. Prvi i drugi deo sam odgledla iskreno sretna na trenutke, uz smeh i čokokeks i kafu, baš kao što se takvi filmovi i gledaju. Ima naravno momenta kada te sramota i zbog sebe umrljane čokoladom i njih jer su neke scene ono sramota me zbog njih, ali to se prevaziđe. I kad su na kraju sve četiri zdimile na Sanotrini, baš sam im zavidela. Zbog te easiness. I zbog haljina i odrihepbern garderobe koju Alexis nosi u filmu. Sad ću da napišem spojler pa ne čitajte vi koji biste i gledali film. Znači preskočite sledeći pasus i go on to the next level, mislim pasus.

Kada je mala debela Latina na kraju smuvala prezgodnog, preslatkog Britanca koji je glumac u predstavi koju su postavili u letnjem Vermont koledžu, skakala sam i urlala "yes yes the fat chick did it". I kad su sve ostale kao prevazilazile svoja sopstvena ograničenja bilo je super. Hejterka i darkerka sa svojim dečkom, fudbalerka sa svojom porodicom, slikarka sa prezgodnim melezom plavih očiju - Bože, kada se skinuo da pozira na sketch času to nije bilo zdravo - uživala sam.

Kako god, oba filma su za VELIKU preporuku. Još bolje ako okupite svoje drugarice i drugove, sigurna sam da ima jako puno dečaka kojima se ovaj film dopada, kokice iz mikrotalasne, novembarsko-decembarska noć, i 4 sata super slatkog filma. Šta ćete lepše? I da u filmu glumi Kyle MacLachlan pa ako vam to nije dovoljno, pored svega ostalog i sveukupne veselosti filma, ja ću ga svakako odgledati još jednom.

Još ide na repeat Isobel. Kao što se vidi sa strane u lastfm feederu. I da, kad smo već kod toga - javna pohvala popkitchen za novi blog na engleskom. Sister, you did it again. Savršen pogodak sa poslednjim tekstom o social-music-ostalo sajtovima. Love reading you.

Ako vam je ovo previše od mene, then do not stay tuned. You will hear live all of it, more or less.

A century of fakers...or it could have been a brilliant career...

hajdemo redom...

novembar je, ponovo počinjem da pišem iz dva razloga.

Prvi je što mi je to jedini kreativni ventil u toku radnog dana (vikende nemam, jer i tada radim, doduše nešto drugo u odnosu na ovo što radim svaki drugi dan od ponedeljka do petka). Kreativno je i to što biram i sklapam i dizajniram (biram boju) za nameštaj u b.-ovom i mom zajedničkom stanu. Istina je da je to stan dat nama na korišćenje od strane b.-ovih roditelja, ali uz što bi rekli veoma povoljne uslove.

Drugi razlog, podsticaj jedne prijateljice, koja me onako neobavezno pitala zašto ja ne pišem nešto i kada sam joj spomenula svoj blog ona je rekla da eto 'ajde piši, jer umeš da se izražavaš a imaš i neko mišljenje i to je super! I eto imaš uglavnom pametna mišljenja. Kapiram ja onu izreku o mišljenju, je li svako ga ima, i to kao što moram javno da ga postavljam kad će većina ljudi koja ovo pročita verovatno i usmeno da ga čuje.

Ima u novom Huperu (#444) super tekst/crtica/šala o blogovanju, na poslednjoj stranici pred koricu. Čitala sam taj tekst pre neki dan na vetrovitom dolaznom peronu BAS-a i smejala se kao luda...stvarno duhovito.

Elem, stavila sam svoj blog u egzistencijalnu krizu iz dva razloga valjda (uvek je dva...). Nisam imala volje i ideje jer sam shvatila besmisao toga. Šta sad ja tu iznosim neka mišljenja. Iz poznatih razloga. Drugo, nisam ni imala vremena. Ali eto moja divna prijateljica s. mi je podigla moral i pojačala uverenje da sve to ipak vredi. Ako ništa onda da oni prijatelji kojima ne stignem da ispričam sve, budu u toku.

I na šta to treba obratiti pažnju u novembru?

Naravno ono što je najvažniji je to što 17/11 izlaze BBC sessions Belle and Sebastian! Naravno da su verni fanovi ranije nabavili snimke cover verzija koje su fanovi snimali po koncertima kao i sam bend, a nova kompilacija donosi snimke sa sesija Marka Redklifa, Džona Pila i snimak sa svirke u Belfastu.

Sad sam potpuno u fazonu jer mi je drug a. dao knjigu This is just another rock story u kojoj je sažeta gorko/slatka priča o mom omiljenom bendu. Knjiga je tako dobra da zaslužuje poseban post i priču sa sve analizom jednog fana, koji da me sad pitate, a možete, ne sećam se zašto i kako sam zavolela B&S. Sećam se samo da sam bila očarana tekstovima. Bilo mi je sjajno što Stjuart nije grlat, što je gitara zvonka, truba (naročito recimo u pesmi "I love my car"), imaju harpsikord ponekad, imaju klavir, ljudi imaju pesme kao da ih je baš briga. Da ne pričam o ironičnim osvrtima u tekstovima. Ne toliko zbog stava, koliko zbog toga što je meni tada to zvučalo potpuno drugačije, B&S grew onto me...

Od kada sam ponovo promenila posao (po treći put ove godine, pa valjda i poslednji) dobila sam i prilku da se stručno usavršavam. Doduše trenutno subotom. Jedan od retkih slobodnih dana ode na usavršavanje. Trenutno moje kolegice i ja pohađamo seminar "Srpske jezičke kulture" na Kolarcu. To je ono gde idu svi profesori srpskog i oni koje žele da imaju argumente kada cepidlače svojim prijateljima. Moram priznati da sam zaista naučila - podsetila se raznih stvari ali između ostalog opet nekako podsetila mojih starih razmišljanja kako je srpski konzervativan i neprijateljski nastrojen jezik.

Ako ćemo jezikom savremenosti i IT-ija, srpski nije prijateljski nastrojen prema svojim korisnicima i ljudima koji bi ga učili. Sve u jeziku je fama i mit, kao i kultura.
Imaš 4 akcenta, gomilu izuzetaka, morfoloških pravila, leksika funkcioniše po principu "ne, ne smeš unositi strane reči tek tako sram te bilo". Ako i postoje neki načini da se jezik obogaćuje (iako se meni čini da jezik kao takav i nema neke efikasne mehanizme da usvaja i pravi nove reči) trebalo bi nekako da se osvesti da se mogu praviti nove reči ako sledimo neke postojeće obrasce.
Doduše većina korisnika jezika to upravo i čini.

Ja i dalje imam utisak da su ti ljudi koji se bave standardima jezika svi neki veliko Srbi, slavenoserpski i ostale budalaštine, sve je ruskoslovenski koren, ruskoslovensko ovo i ono, okej kapiram da je to nasleđe 19. veka, alo ljudi ima li nešto iz 20. i 21. veka u našem jeziku. Na kraju, korisnici jezika sami, ono što oni zovu jezička praksa i iskustvo, smišljaju i smisle nove reči, iz preke potrebe naravno, ne da bi oskrnavili slavenoserpski.

Takav nam jezik da ne dozvoljava recimo da strana imena pišemo onako kako se u tom jeziku pišu, naročito, pa nek me prokažu sad, zbog zle ćirilice. Niti upisati lepo strano ime, niti naziv stranog časopisa, ajde zar nije lepše italic The New York Review of Books ili Spiegel nego Nujork rivju of buks (wtf.) ili nemački Špigl ili ako nemate sreće nemačko Ogledalo???@#%#@...

Mada ima svetlih primera. Među profesorima na kursu ima dovoljno osvešćenih stručnjaka koji vole jezik baš zato što je neuhvatljiv i savršen reflektor kretanja i pojava u društvu. Smejali smo se na času o akcentima jer nam je profesorka pričala o tome kako je nekada postojao samo dvoakcenatski sistem silaznih akcenata i da su svi pričali kao da su iz doline Morave a onda smo dobili uzlazne akcente i beOgradski govor. I da, rekla nam je ako ne znamo koji akcenat treba staviti na reč, jer ljudi dobro izgovaraju ali ne znaju da obeleže akcenat, da samo izgovorimo reč "pomoravski" i da samo premestimo akcenat za slog ispred moravskog sloga. Zanimljivo je...

I tako, večeras smo b. i ja snimali moj pišteći glas za neki njegov projekat. Upala sam u najgori egotrip, znate jer "how do you say politely that she likes to hear the sound of her own voice". Kako je sjajno to igranje zvukova! Još kad ne znaš da staneš jer svaki put ti se čini da je sve bolje i bolje! Kao sa lešnik mokom u Coffeedream-u. Ili da napišem Kofidrimu?

E da, shvatila sam da su stihovi B&S sjajni naslovi za postove...

Yes, I am angry. I am angry.

Ne znam za vas ali meni je omiljena zabava i jedina strast na studijama na Filološkom fakultetu bilo izučavanje i tumačenje savremene anglo-saksonske književnosti. Imala sam sreće da se rodim osamdesetih i da pošto preživim grozno prosvetiteljstvo i klasicizam - epohe koje što se tiče umetnosti nikada nisam volela - slušam predavanja kod divnog profesora Paunovića u koga je većina riba na faksu bila potajno zaljubljena, na čijim predavanjima je uvek bio pun amfiteatar na petom spratu, i ja mislim da je on trenutno jedini profesor u Srbiji na čija predavanja dolaze studenti sa drugih grupa i fakulteta - ona vrsta modernog guru profesora. Sad u četvrtak, u Studenjaku, držao je predavanje o Doris Lesing. Ja sam pročitala samo jednu njenu knjigu "Zlatnu beležnicu" koju sam već i pominjala čini mi se. Hoću da napišem post o njoj, o profi, o sebi u svemu tome...

Kako je ovaj frenetični a prozaični tempo svakodnevnog života počeo da proždire sve oko sebe, u četvrtak mi se desilo nešto što mi se davno nije dogodilo kada je u pitanju taj osećajno-intelektualni deo mene - bila sam užasno uzbuđena. Oni koji razumeju znaće, setila sam se kako sam se za poslednji ispit na studijama bavila izučavanjem književnosti i uzbuđenje je uglavnom nastajalo zbog toga što su posle časova učenja dolazili ti predivni moments of clarity koji kao i orgazam traju jako kratko ali su neverovatno snažni i potresaju vas iz dubine. Naravno to je tipično štrebersko uzbuđenje. Ali ta vrsta emocija je slična onome što kod mene recimo svaki put probudi Jesus, etc. ili Jabuka, to je talas iskrenosti.

Da ne baljezgam više - priča o Doris Lesing.

Ja sam kupila njenu knjigu jer su nam rekli da je The Golden Notebook THE knjiga. I kada sam po Foylsu u Tottenham Court Road-u kopala po policama videla sam je i zgrabila bez razmišljanja. I čitala i pitala se ono što ja mislim da će se svako zapitati: "Zašto ja ovu knjigu nisam ranije pročitala? Gde se ovo krilo? Kako je moguće da ovo niko nikada nije pomenuo na faksu - pominjali su je na Gender studijama - i zašto ova knjiga nije deo kanona i obavezna literatura za proučavati u smislu najvažnijih knjiga anglo-saksonse književnosti 20. veka?" A onda sam se pozabavila Doris Lesing i sve mi je bilo jasno.

Da se razumemo, danas je in biti alternativan i subverzivan. Po defaultu, nećete biti deo mainstream-a naravno, ali ćete biti in. Mislim, te manihejske granice više ni ne postoje ali labelovanje i kategorisanje, fala Bogu, postoje i dalje. Prvo što je profa rekao u četvrtak ima veze sa tim.
Rekao je da Doris nikada nije bila politički korektna i zato nikada nije ni dobila Bukera. Da vas podsetim šta Buker jeste. Svi ljudi koji su učestvovali u stvaranju ove nagrade i imena joj su bili ekploatatori i trgovci robljem. U stvari, teško da bilo koji novac koji potiče sa ostrva nema te kolonijalističke krvi na sebi. To je izlišno možda i spominjati. Dobitnici Buker nagrade su velika imena književnosti i za neke od njih se stvarno ne bi moglo reći da su politički korektni, kao recimo John Berger - koji je prilikom primanja nagrade 1972. godine za svoj roman G. rekao da pola novca zadržava a drugu polovinu će da pokloni Crnim panterima koje se u SAD bore za ispravljanje nepravde prema svojim precima na osnovu čije ekploatacije je novac za stvaranje Bukera prikupljen.

Doris nije bila protiv establishmenta zato što je to bilo in. Ona je prosto takva. Za razliku recimo do McEwana, koga karakteriše ta želja za javnim pokazivanjem, Doris ima taj 'hmpf' stav jer smatra da je njena misija da pokazuje svoj stav tako što piše i to svaki put drugačije, menjajući žanrove i stilove i vršeći subverziju same književnosti i toga šta ona predstavlja. Njene knjige su bile anti-globalističke mnogo pre nego što je ostatak sveta uzeo tu nalepnicu. Doris je bila član Komunističke partije u Britaniji kada je to bilo ne samo prokazano, nego se Hladni rat zahkutavao samo tako i onda da još više zbuni sve oko sebe, uz uporno odbijanje da je ona feministički pisac, počela da piše naučnu fantastiku. Ljudi su bili u fazonu - ma daj ova žena je neozbiljna i nema stav, mislim šta je ona? Bila je svakako dovoljno pametna, da za razliku od Sartra, prihvati tamnu stranu komunizma i odbaci i kako se iz socijalne realnosti nije moglo pobeći, ona je sačuvala suštinu svoje pripovedačke prirode prenevši je na meta nivo sigurnog bavljenja svetom oko nas u svetu koji navodno ne postoji. Kod Doris kako je to profa rekao, metafikcionalnost nikada nije ubila priču.

Valjda se dobar pisac prepoznaje i pored toga da li je dobio/la Nobela i da li je deo kanona. The Golden Notebook je priča o spoljašnjim i unutrašnjima borbama jedne žene - Anne Wolf - i iskustvima o sebi i drugima koje su deo četiri beležnice dok će petu napraviti tako što će sve četiri spojiti u jednu. Doris piše jako jednostavno. Ima te ubadajuće, ironične komentare, efektne šale i reference. Pored veoma ličnog dela, u knjizi se osvrće, na sve kako je ona to rekla, aktulene probleme tada - postkolonijalizam, komunizam, feminizam, sve velike ideje i velike iluzije. Dok sam čitala knjigu nisam mislila da to mora biti samo ženska knjiga. I dalje verujem da su svi ti problemi i lični i svetski neuslovljeni rodom. I sukob sa samim sobom i pronalaženje spokoja i smisla u onome što radiš je taj napor Anne Wolf i ljudi oko nje da pronađu razlog, da razumeju prirodu i da ne shvate život kao napor već kao interesantno bavljenje samim sobom i drugima. To može biti i tužno i ironično ali opet je beskrajno zabavno.

Ako vas najava kiše baca u melanholiju, kao mene, onda opet puštam Veliki prezir i radujem se čokoladi sa plazmom u Coffeedreamu. Kako je čovek komplikovana živuljka...

I da - važna najava!!!
Naš omiljeni, nesvakidašnji, pretenciozni, šarmantni i uzbudljivi elektrominimalistički kvartet nastupa u četvrtak, 27. marta u Studentskom gradu sa početkom u 20h. Sviraće mnogo novih pesama i nekoliko obrada, i čućete muziku na raznim jezicima i biti svedoci nesvakidašnjeg korišćenja važnih i zaboravljenih instrumenata u pop muzici danas...
Dođite da se ne biste kajali što ste to propustili :)

it all begins, beneath the skin...

Ovaj most najbolje oslikava stanje moje svesti koja je sve samo ne stabilna. Sve sad počinje da se transformiše kao da nikada nije ni bilo čvrstih i jasnih granica i postojanih oblika koje sam ja zamislila u svojoj glavi i pokušavala da održavam veštim potezima taktike zvane deny and forget.

Promenila sam posao. New Year, new start, new-old president, better prospects of life. I onda sam se malkic uplašila. Usled smanjenja posla, jer kad si nov ti učiš ali mnogo sporije nego što si radio do juče i ti vakuumi u 9to5 ostavljaju mesta raznim stvarima koje počinju da vam se motaju po glavi i prave crve sumnje...And it begins...

Ovih dana, posle Cat Power weekenda, uz prelaz preko Damiana Rice-a, slušam samo i isključivo Siouxsie And The Banshees. Na repeat. Sve vreme. Siouxsie mi je apsolutno fenomenalna osoba. Post-pank slušam samo kada mi je u poseti Majesty i kada ona suvremeno zagospodari našim kompom. Sad za vikend me potpuno opčinila i nekako bacila u određena pensive raspoloženja koja mi i nisu baš potrebna sad, da se razumemo, kada pokušavam da se naviknem na novu sredinu.

Nova sredina je neverovatno pozitivna i opuštena. Ja sam smirena i čini mi se profesionalna, bar se ja tako osećam. Pokušavam da zapamtim imena i osobe, poslovne kontakte i šta mi je zadatak kao takav. Treba li pomenuti da opet radim u NGOu. :) nisam mogla da odolim - moje odluke su krajnje racionalne da se razumemo ali i krajnje nesvesne. Ja radim od 9 do 5 i nije baš da pomažem siromašnima ni da lečim leprozne ali se kao trudim da uradim nešto as a socially aware person. I tu se tešim da radim za one za koje treba raditi - za klince koji čine 20% naše populacije, koje u školi uče samo da bubaju, koji ne znaju da saslušaju druge ljude a da ne pominjem da im je jedina zabava TV, da ne razmišljaju da se druže i udružuju i da su u takvom dobu da odrasle smatraju dosadama i pretnjom njihovoj individualnosti. A da nemaju ukusa i stavove i da im niko nije rekao da se mogu žaliti ako im je loše i da se njihovo mišljenje zaista uvažava i da ima neko ko želi da ih uputi, da im pokaže, da ih sasluša kao odrasle osobe. Sećate se filma Meet the Fockers kada Ben Stiller guguče dok pokušava da priča sa bebom a Robert De Niro mu kaže da ne budali i da ga beba sve razume i da priča normalno sa njom. To mi se negde dojmi kao smisao moje daily angažovanosti.

Da se razumemo - korporacije - uz sve lepo objašnjenje Elliota Smitha - "There's a silver lining in the corporate cloud" - ne mogu ja to...Nije da sam probala i još uvek ostavljam ta vrata otvorena - ali ta competitiveness - run and die - za sada sam off that track...opet kažem ostavljam ta vrata otvorena.

I o čuda Facebook me opominje da pročitam već jednom Saturday i preselim je u policu sa pročitanim knjigama. Da napravim veliko čišćenje police. Da sredim sobu i stan. Da presadim cveće. Da konačno položim taj TOEFL u petak sa dovoljnim skorom za prolaz. Da napišem normalan esej. Da imam toliko sreće da mi "legne" tema.

Pročitala sam divnu knjigu za vikend. Da se razumemo, meni je Middle and Far East totalna nepoznanica i ja sam najstrašniji evro- i amerocentrik...čitam samo dela te hrišćanske kulturne tradicije dok me islamska i istočnjačka uvek asociraju na nekategorisane pojmove nepoznate mojoj svesti...Ova knjiga - The Kite Runner - ima toliko hrišćanskih motiva a tu je i priča o Avganistanu i američkoj emigraciji...priča u kojoj su Rusi naravno zločinci a Amerikanci zemaljski raj u kome je moguće pronaći sebe, nametnuti se u zemlji free marketa i ostvariti američki shopping san - koji prekida hrišćanski osećaj krivice, žaljenja i dužnosti kao motivi koji su verovatno univerzalni samo što ja, konCentrisana na ovaj svet, nisam na to do sada obraćala pažnju. Knjiga me podsetila na film za koji sam, ja pretpostavljam, otplakala najviše suza ikada Turtles Can Fly. Možda sam samo toliko ronzala na Breaking the Waves, koji nikada u potpunosti nisam razumela do kraja. The Kite Runner je priča o prijateljstvu između dva dečaka. U svetu odraslih laži. U svetu duplih standarda.

I onda opet kako i zašto da se bavim decom. Neracionalno krajnje, ali meni to ide. I razumem i umem da dam konstruktivan predlog. Da se razumemo - ja uglavnom srednjoškolce ne podnosim - veliku većinu jer su samoživi i sve mere u materijalima - lepoti, bogatstvu, koži, i ostalom. Ali ne svi. Kao što je i na prethodnom poslu bilo, da suma sumarum, od mog celodnevnog angažmana profitira fifteen lucky people, tako i ovde - ne garantujem niti mogu da obećam da treba i da ću uspeti svima da pomognem. Ali bar nekoliko srećnih koji se nađu tu u pravom trenutku - jer dobar timing je sve. I jedino što želim je da posao bude završen kako treba. Jer sam uspela, da ipak u godinama čeličenja u polu-volonterskom radu naučim sebe, inače jako naporna disciplina, da je to samo posao. Full stop. I tu ima budalaština i praznog hoda. Ima i prećutkivanja i savijanja kičme. Ali kada se svetla pogase, nešto ima kraj i svrhu i ja za dublje ne pitam jer su odgovori uvek dvosmisleni i ko bi se uostalom baktao sa tim.

Na FEST-u ću gledati - Princa od Papira, Kena Louča, rumunske filmove, i još što šta valjda, sad nisam ni pregledala program baš detaljno ali se nadam da će me filmski prijatelji apdejtovati. Volela bih da ako stignem odem i na neki filmić sa nordijske panorame - jer kako je moj brat jednom lepo prokomentarisao lepotu skandinavskih filmova i jednostavnost emocija koje izazivaju - rekavši da su to srećne zemlje koje su stigle do stadijuma da gaje kinematografiju koja je produktivna u svakom smislu i da je možda mi ne kapiramo do kraja jer smo navikli da kusamo baklave umesto biskvita. :) lepo jednostavne stvari...

Kada smo kod muzike - gledala sam Juno. Baš sam imala problema sa tim filmom. Tokom i posle filma sam mislila mislila mislila...Okej pročitala sam većinu komentara i kritika - dok se nisam smorila naravno. To je indie film. Po priči i načinu izvođenja. Scenario je pisala bivša striptizeta koja nije bila u štrajku (nesolidarna znači a inače nominovana i za Oskara i BAFTA-u za najbolji originalni scenario - dok jednom ne smrke drugom ne...) i inače je bivša odvratajzerka.

Ovo je copyright-ovan izraz i morate se obratiti jednom od momaka sa SS bloga za pravo korišćenja.

Juno je teenage pregnancy komedija. Muška ekipa je pokupljena iz serije Arrested Development. Pitate se šta može da bude smešno u tinejdžerskoj trudnoći? I da li u filmu ima hrišćanskih motiva? Da ne pomislite da sam poludela, ja sam i dalje neviđeni anti-klerikalista naročito otkad onomad videh da ima crkveno obdanište - ali posle Dogme i blesave Jeneane Garofalo ja sam očekivala da se ova komedija opet pošali sa puritancima između dva okeana i da lepo odslušamo B&S, All the Young Dudes i The Moldy Peaches i da se isključimo, posle naravno nekoliko repeatova.

Juno je film po mom mišljenju sjajnih dijaloga. Ja volim da pričam pretenciozno i ne trućam kada kažem da znam tinejdžere koji tako isto govore. Ili se bar prave da me razumeju. Naravno da će neko na žalost gledati filmove tipa "Yo, dude" i ostale gluposti. Naravno ovo je filmska fikcija i istina je da ljudi ne govore baš toliko pretenciozno i ga ne koriste žargon baš do tih razmera. Sećate se, film je nečija rastegnuta mašta? Let's entertain us? Mislim sigurna sam da ovaj film neće povećati inako preveliki procenat američkih tinejdžerskih trudnoća - i da je njihov problem realno u puritanskoj neprosvećenosti i zatucanosti sa jedne strane a i psihoanalitičkog i precizno naučničkog pristupa seksu kroz sexual education - decu treba obrazovati ali i smatrati odraslima, ukoliko je to moguće. Znači to je pitanje stava a ne znanja. Naravno da neće razumeti sve reči i pretenciozna objašnjenja ali deca znaju da čitaju stav mnogo bolje nego što to odrasli kontaju.

I Juno pokušava da prikaže zdrav stav prema životu i odrastanju, odogovornu reakciju i dealing with difficulties ali na jedan krajnje duhovit način, kroz smešne situacije i upsidedown dijaloge i ironični osvrt na ljudske odnose. I sad ja treba da kažem da je film loš zato što je nerealan? I'te molim vas... recimo pesma - So Nice So Smart - "I like boys that like their mothers" :) meni se čini da svi ljudi koji su voleli teenage heroje iz My So-Called Life i Freaks and Geeks moraju da se nasmeju i Juno. Tomboy devojka i zaljubljeni štreber.

I kad pomenuh Arrested Development - čudno je kako su geek teenage tata sa jedne strane i music geek potencijalni tata sa druge strane stavljeni kao suprotnosti dva ista potencijala koja su se razvijala i razvijaju u pogrešnom smeru. Klinac je iskren i zbunjen ali zna šta želi i ne laže o tome dok je odrasli geek - čiji lik je, uz previše meni se čini očiglednih i malkic banalnih paralela - pomalo građen po uzoru na Roba Gordona - izgubio directions negde usput i odrastao ne snalazeći se a sad je vakuumu između sopstvenih i očekivanih želja. Samo ova Lora ovde nije kao Hornbijeva - hrišćanski - pardon - forgiving - nego u svetlu sve većeg broja samohranih majki po izboru - ona je neka vrsta 21st century mame - "pa dobro, ne mogu da nađem dovoljno zrelog muškarca koji hoće da bude tata - nema veze - sama ću." Ovo me malkic previše podsetilo da ono što ne volim kod tih pojednostavljivanja da bi se lakše gradili likovi i odnosi među njima, ali 'ajde oprostiću joj ako je htela to da ilustruje...

I naravno da ne propustim da pomenem da uvek razmišljam o Belle and Sebastian zbog kojih sam prvenstveno i ogledala Juno. Kada su oni u pitanju ja uvek obraćam obraćam pažnju na lyrics-e i to da li je Stivie pravio aranžmane, jer odmah primetim Beatlese i Dylana i da li je Isobel pevala back vocals i Mick svirao trubu ... recimo Piazza, the New York catcher - "I will be your Ferdinand and you my wayward girl"... su Ferdinand i Miranda iz Šekspirove The Tempest - lovers from the Brave New World. Dok sam onomad naivno verovala da ću magistrirati na Šekspiru a ne na nekoj praktičnoj temi - ovo mi je uvek bila jedna od omiljenih pesama B&S...

I još kad kaže - San Francisco’s calling us...

Pustila Leslies...simple northern life...

The naming of what is there is what is important

Ian McEwan izrekao abovequoted. Otkrila istog na sajmu knjiga 2004. čini mi se, kada sam pričala sa prevodiocem Arijanom Božović na štandu izdavačke kuće Paideia o Kuciju - omiljenom do tada i od tada Mekjuanu. Intervju sa Kucijem je objavljen zahvaljujući njoj. Ne ulazim sada u kvalitet njenih prevoda ali mi je super da tako ćaskam sa nekim o omiljenim piscima kao da su nam poznanici...Ah, trivia...Prevodi su generalno diskutabilna stvar, malo dobrih, puno loših, prevod knjige "Iskupljenje" je zaista dobio nagradu Miloš Đurić Udruženja književnih prevodilaca 2003. godine.

Neki stručnjaci za oba jezika su mu osporavali kvalitet, meni je prevod bio dovoljno dobar da doživim sve što je trebalo od emocija i razumem tekst i zastanem čak nad nekim izrazima ali zahvaljujući mojoj dobroj vili MissJ čitam Saturday u originalu i unatoč svemu moram da kažem - čitajte na engleskom! Šta je taj čovek radio sa rečima! Kakve zavrzlame! Bogato, sočno, kao da žvaćete poluzrelu kajsiju, mekano a gorko, sjajno. Uvek hit the nail on the head ali suprotnim delom čekića - with touch of evasiveness! Ironic and fluffy.

Prevod generalno, ma koliko bio sjajan, za "Subotu" recimo ne znam ali i ona je dobila prevodilačku nagradu, opet ne može da uhvati rečitost piščeve mašte i ton kojim se isti obraća. Ja znam dovoljno dobro oba jezika pa mi se čini da to mogu da kažem. Ali svakako prevodiocu skidam kapu.

Jedna profesorka koja je imala priliku da upozna McEwana na književnoj večeri u Budimpešti, rekla mi je da je on apsolutno svestan sopstvene genijalnosti. Ne zameram mu. I ja bih. John Banville kaže da je "Subotu" pisao skoro kao da je Blerova vlada pisala da umiri populaciju u vezi sa UK involvement in Iraq. Dunno. Still reading the book, will tell you when done.

Svašta se dogodilo u međuvremenu, od prvog susreta sa Mekjuanom do sada. Nova godina, blog slavio godinu dana a ja zaboravila na to, imam nove cvikere, banalnosti života...Elem, htela sam da pišem o filmovanoj književnosti. I o McEwanu malkic, jer je apsolutno apsolutno zaslužio.

Šta sve posedujem (a kad mi posao dozvoli bo'me i čitam):

- Amsterdam - brillant! Britko i jasno, sa tim fantastičnim preokretima i nečim što McEwan radi sa lakoćom - prikuje vas za stolicu i tako vas baci u etička razmišljanja da se teško otmete utisku i da uvaljujete knjigu najbližima samo da bi mogli da diskutujete sa nekim.

- Saturday - sve što sam rekla plus tema moderne paranoje. Život u jednom danu. Literary Džek Bauer. Jezik divan. Još čitam. Samo u busu jer nemam kad i onda omašim stanicu.

- Istrajnu ljubav - original Enduring love - ja imam prevod nisam još pročitala.

- i jedno jedino Iskupljenje - prevod - original je Atonement - divna reč. Ko nije gledao film, neka sačeka molim ga/je i neka prvo pročita knjigu ako mu je/joj do impresija i autentičnog doživljaja. Takva knjiga se retko piše. Početak je spor, kao jetleg, malo ste bunovni, teturate se, leto je, vrućina vas davi...Ideja o manipulaciji likova u književnom delu i odgovornosti pisca...prosejana kroz best plot ever! McEwan je detective mastermind. I sve ostalo. Bila je priča, mislim da je možda još i negde aktuelna, da je istorijsku građu McEwan pokrao od jedne spisateljice.

Zašto tek sad pišem o McEwanu kada ga već prilično dugo čitam?

Taj film: Atonement

Da se razumemo, svaka čast za kadrove, muziku i James McAvoy-a.

Ali samo bih volela pre nego što krenu nagrade (mada već jesu) i ostalo da se razumemo - od ovakve knjige ne možete napraviti loš film. E sad jedino da li je Keira Knightley prava osoba da glumi Cecili Tallis. Ja sam film gledala sa pola srca jer mi je jedan deo istog već reagovao kada sam čitala knjigu. Danas je jedna drugarica pominjala da je ovaj film izazivao donekle slične emocije kao i Emily Watson u Breaking the waves.

Cecilia Tallis je tragična junakinja i zaslužuje bolju interpretaciju. Fan pisca i knjige se oseća iznevereno. Ja sam očekivala da je film ovekoveči tj. da je zapamtim kao što pamtim Mrs. Miller zauvek i samo kao Julie Christy. Film je samo deo nečije mašte. Moja Cecilia prosto nije ovakva. Nije zaokružena i nekako limitirana, više je luda, histerična, karnalnija, životnija...

Više je Nora Joyce nego Jane Austen. Čak ni Jane. Cecilia je prkosna junakinja koja u sebi otelovljuje mladalačko ludilo i strast, beskompromisnost "plavih čarapa" koje su opsesivno pušile samo da bi dokazale da su ravnopravne sa muškarcima, nervirale salonske ljubavnike i tražile inteligenciju u udvaranju koju high class snobovi nisu mogli da im pruže jer su se ložili na devojčice ili dečake. Nova generacija žena koju je recimo bolje igrala Nicole Kidman kao Virginia Woolf čak recimo i Kate Winslet u filmu Jude. Opet taj Hardy. Bar sam recimo ja tako zamišljala Cee. Ne moram biti u pravu ali moram da izrazim svoje neslaganje sa odabirom glavne glumice. To što je gledala filmove iz 30ih i 40ih i nije mnogo pomoglo. Nije ono što vidiš, nego što stvoriš.

Jedina pohvala za female ulogu ide baka Vanessi. Da li je to bio peak za mene, ali naježila sam se tokom njenog monologa.

I will rest my case on this.