when you are in love, you are in no hurry

hesitating to kiss

"she walks in beauty like the night"

Ovaj post je moj-pokušaj-recenzija filma "Sramota" Stiva Džejkobsa koji smo gledali na festivalu Slobodna zona u sredu, 11. 11. 2009. godine u punoj sali DKC-a. Recenziju sam pisala da bih je poslala organizatorima festivala koji su pokrenuli akciju da gledaoci i posetioci festivala pišu recenzije.

"Džon Majkl Kuci, dvostruki dobitnik Bukera i Nobelovac, rođen je i dugo je živeo i radio u Južnoj Africi, a poslednjih nekoliko godina živi u Australiji. Njegovi romani su pored izmišljenih svetova i prostora metafikcije kao što je Fo, uglavnom smešteni u ove dve države. Postoji opasnost da jedna ovakva generalizacija odvede na pogrešan kolosek, ali može se reći da Kuci piše o državama u čijoj istoriji je izvršeno nasilje nad autohtonim stanovništvom, tako da je rasna implikacija neoboriva. U Johanesburgu, u čuvenom Distriktu živi oko 2 miliona ljudi u izmaglici izdvojenosti, bede i zatvorenog kruga u koji savremeni poredak pravila i odredbi belog čoveka smešta sve što nije belo, hijarhijski određeno, ženomrzačko i predstavlja na neki način legitimno nasilje. Bela rasa je odredila ko će voditi glavnu reč. Još jedna važnija generalizacija na kojoj će se zasnivati ova recenzija jeste kako je Sramota, Kucijeva najslavnija knjiga, kasnije i film Stiva Džejkobsa, inače rađen po istoimenoj knjizi, u stvari najviše priča o mržnji prema ženama i ženskom principu.

Sve žene čije komentare sam uspela da čujem u sredu veče, 11. novembra 2009. godine u sali DKC-a su imale jednu istu reakciju: Bože, zašto je Lusi tako glupa i pasivna? Kako su zaista žene prikazane u ovom filmu? Kao neko ko nema volju i moć da promeni poredak stvari, jer one žive, kako je to Lusi rekla u Južnoj Africi. To je prostor u kome je žene nemaju nikakva prava, naravno ako izuzmemo one žene, uglavnom bele, koje imaju identifikaciju, pismene su, imaju svoje prihode i nisu vlasništvo muškaraca. U Kucijevoj Južnoj Africi žene ne preduzimaju akciju da se zaštite i odbrane od muškaraca, jer je ženski princip - ljubav prema prirodi, ljudskoj i običnoj - potpuno razoren. Sve žene su pasivne, lepe i treba da, poput Melani, u svojoj lepoti šetaju pod muškim zvezdanim nebom i služe kao objekat žudnje istim. Film jasno pravi razliku između ljubavi i žudnje. Ljubav se jedino vidi u Lusinoj brizi za pse, zemlju i cveće. Svi ostali junaci imaju samo žudnju, želju za posedovanjem, kontrolom, nasiljem i seksom. U ovom filmu seks je vrlo često nasilje. Muškarci imaju pravo na njega. Dejvid je održao predavanje Lusi o tome kako pas koga je gazda tukao svaki put kada bi poželeo neku kučku i da pas sada svoj nagon povezuje sa nasiljem. Nekoliko minuta posle toga, tri nepoznata muškarca siluju Lusi jer, kako ona kaže, smatraju da treba da joj nešto naplate za to što su njeni beli preci silovali crne žene i pravili lepu kuću na kraju vijugavog puta. Zločin nad Lusi je simbol uništavanja ljubavi da bi ona ustupila mesto kontroli požude i posedovanja. Lusi je opet oprostila ludom dečaku i hoće da mu pomogne dok ga Dejvid šutira jer je špijunirao dok se tuširala. Njen ogrtač se u tom trenutnku otvara i dečak i Dejvid vide prelepu Lusi golu. Dečak reaguje tako što joj išutira baštu i viče kako će ih sve ubiti. Lusi mora da plati za zločine svojih predaka dok ona samo iskreno želi da spreči ponavljanje nasilja.

Film je vizuelno inače praznik malih kadrova, olovke i nota na klaviru, profesora u amfiteatru i umrljanih studenata, bele pene talasa na prvom zajedničkom ručku profesora i Melani, Dejvidovog sviranja bendža dok mu pas leži pored nogu, Lusi kako sadi mladice dok uranja ruku u mokru zemlju. Sve je u filmu veoma kontradiktorno iz razloga što Južna Afrika to jeste. Jako je potresna scena u kojoj Dejvid odnosi uspavane, mrtve pse na kremiranje, ali to je stanje civilizacije danas – ima previše pasa o kojima niko ne može da brine, a ipak je bolje kako rekoše da te ubije neko kome je stalo nego neko kome je svejedno. Plakanje je jedan čin osvešćivanja, jer svi sem Lusi ponavljaju to legitimno nasilje u obrascima koji su opšte prihvaćeni. Lusi ostaje na farmi jer gde god otišla, nasilje će je na ovaj ili onaj način sačekati. Na početku je rekla kako svet nije bezbedan jer se kontroliše nasiljem koje isključuje ljubav.

Svako želi odgovor i rešenje na konfliktne i kontradiktorne situacije. Rešenje nije jednostavno i pitanje je da li ga uopšte ima. Reditelj je samo hteo i uspeo da problem rasvetli sa svih aspekata, komplikovanog kakav jeste bez želje da pojednostavljuje nasleđe istorije nad rodom, rasom i seksualnošću koju su ljudi, hteli ne hteli, ipak napravili."

Boston review nisam čitala, ali u mnogome smo se podudarili...

and then Labour day came and went...

Vratili smo se sa letovanja...Bilo je neverovatno! Pogledajte fotke na flickr-u, ako vas zanima.

Jasno mi je da se svi hipsteri lože na tu retro fotografiju i polaDroide, a naravno da se i meni to dopada i zbog hipsterizma i podseća me na taj retro sedamdesetih kako izgledaju sve fotografije mojih roditelja, srećnih u zvoncarama i uskim džemperićima tamo od polovine sedamdesetih do 1981. kada su dobili mene i prestali da nose uske džemperiće i zvoncare. Ja sam rešila da ću nositi retro peep-toes cipele i uske farmerice i kad se udam i rodim troje dece. Naravno, postoji mogućnost da samu sebe demantujem. I za farmerice i broj dece.

Setila sam se filma Homo faber razmišljajući o letnjim vrućinama. Sećate se prelepe Julie Delpy? U tom filmu oni putuju po grčkim morima dok ih ona snima nekom starom kamerom koja ima predivni zujajući zvuk? Kako je to zeznut film! Ja sam to gledala sa 12 godina. Bože, zašto me neko nije sprečio? Ja sam razumela tada da je on potencijalno njen otac i da krivica nije dovoljna da on ode i ne okreće se više. Sećate se scene na krevetu kada je on gleda i misli se "ne, neću, ne, neću" i ne može da odoli...To leto, ta sparina, to kako se podleže iskušenju. Sećam se kako sam se zaljubila u Sema Šeparda tada. Visok, ružni čovek velikog nosa.

Na moru je bilo sjajno. Vruće taman, Jadran je i dalje za mene jedino more, a smokve i belo vino nešto bez čega odbijam da budem na moru. I pjaca na Hvaru na koju sam išla nekoliko jutara u nizu kada ustanem dovoljno rano. I dagnje i kozice u Bačvari na Lastovu i Marineru na Hvaru. I maslinovo ulje iz Konobe na Hvaru koje miriše kad zagrizeš hleb. Svež morski vazduh dok spavaš u vreći napolju pored marine. Nekih 15 minuta svežine svakog jutra pre nego poskaču solarne pege. I mesečina i Nina Simone na putu ka Ubliju dok je na moru svetleo brod koji lovi ribu i kad sam zasuzila zato što sam srećna što mi se događaju takve posebnosti. I svi ti divni ljudi koje smo sreli. I divni ljudi koji su me dočekali kad smo se vratili.

Od avgusta živimo u bloku 45, blizu reke, na 50 metara od zemlje, među oblacima. Čitav Beograd nam je pod prozorom kad se probudimo. Kad bi premestili reku na Vračar, onda bih se i ja preselila, stvarno. :) Ovako, stick by the river.

Sjajno mi je što je septembar polu jesen polu leto. Otkrila sam predivne tezge na pijaci u blokovima i svake subote i nedelje idem tamo i vučem narandžasta kolica i još ako uspem da odem dovoljno rano, nema srećnije osobe od mene. Pravim sve povrće varijante, a bundeva mi je omiljena. Posle predivne večeri provedene kod I. u najlepšoj kući u Zemunu sa najneverovatnijim pogledom na Dunav, u razgovoru o tome odakle smo i kuda bi volele da idemo, objašnjavala sam I. svoju fascinaciju severnom ravnicom. Ne samo što mi je vazda bilo simpatično da pričam kao oni, od onog nesretnog incidenta na moru u Tivtu još davne 1989, znači pre 20 godina. Ja sam upoznala tu devojčicu iz Bačke Palanke i za dva dana pričala kao prava Sosa, na šta me moja mama gadno izgrdila i svašta mi rekla, meni nije bilo jasno zašto, meni je to kako je ta devojčica pričala bilo strava, jer je pevala dok priča. Meni je vazda bilo interesantno da jedem sve to što se sprema preko reke, počev od austrougarskih nasleđenih poslastica, dobro ne bih ni slaninu odbila realno mada to meso malo i manišem, i onda sam razrešila misteriju da mi je srce tamo gde mi je stomak, a stomak tamo u ravnici, pa sam shvatila da se moram udati nedge u Vojvodini, i nek me V. zeza do sutra!!! Mislim lepa je Šumadija, ima tu svega, ali kod nas nema takvih štrudli i knedli sa šljivama, a da ne pričam da se tamo u ravnici pravi marcipan, i pita od bundeve i kuglof. Pa ljudi oni imaju nešto što se zove Festival kuglofa!!! Da li moram dalje da vam pričam koji mi je omiljeni slatkiš? Mislim da je sve jasno. I da, oni imaju sjajne reči za asocijacije. Kandelaber! Ha, toga nema u Šumadiji. I kibicfenster! Pa brate, to je sematičko bogatstvo, Deutsch zu danken! I drugo, hrana u Vojvodini mi je uvek bila ritual, od kada su mi J. i njena baka Bosanka spremale hranu u Banatu i nije mi smetala ni žuta voda i vetar i depresija. U Šumadiji ubijaju prasiće na dnevnoj bazi, jednog Božića u Topoli na trci traktora oko Oplenca glavna nagrada je bilo prase na ražnju koje su dvojica nosila pored seoske kafane. Meni je Šumadija depresivna zato što je toliko destruktivna. Znam, znam, i na severu imaju svinjokolj. Ali imaju tu blagu narav i pričaju ko da pevaju. Jedva čekam da idem kod I. na knedle, da se izmestimo iz ove džungle. Biće to prava uživancija.

Sad imam plan da nabavim kola do proleća i da onda deo odmora provedem po salašima i sa P.-om do vikendice podno Fruške gore i na svim ostalim mestima sa vinima i voćnim rakijama, pa ko preživi.

Što se tiče fotografija, za sada slikam mobilnim, nema neku dobru kamericu pa su fotke skoro pa retro. I zahvaljući Sensi otkrila sam taj PolaDroid pa se zabavljam.

Sledeće nedelje počinje francuski i nema zezanja. A, do, tada francuska muzika i preslatki dečaci zvani Phoenix. I bundevara. A za rođiš ću da napravim Halloween theme party sa bundevama, jer je to 2 dana posle rodjendana i taman ću da dobijem gomilu slatkiša jer je trick and treat.

I know where the summer goes

Letujemo na ova dva divna ostrva!

I sada news update

- bez obzira šta rekao grof Olmaši, ja volim mape. Mapiraju svet, crtaju granice zbog kojih se ratuje, geografiju je promovisalo Kraljevsko geografsko društvo da bi odredilo šta su britanske a šta francuske kolonije, ali to u mom svetu (haotičnom) unosi red i sistem. I onda razumem šta M. priča za trajekte i katamarane koji će da nas prevoze.

- polažem testove za vožnju u petak. nek mi je Stjuart u pomoći.

- profeskorka nemačkog mi je genije za sisteme. majke mi, tu ženu treba iznajmiti da vam organizuje život. sve, ali sve. potpuna kraljica! 10.000 Word fajlova metodike. to što ona ne radi u školi je najveći propust našeg korumpiranog zapošljavanja u obrazovnim institucijama. generacije uskraćene.

- hrvem se sa zdravstvenim sistemom samo da bi me neki dom zdravlja primio u evidenciju. nema mesta, ne šalju se kartoni, birokratski košmar. majko moja.

sad ide deo na engleskom, no special reason at all.

- waking up to us so the chapter is closed. no hard feelings, nothing of the kind. hopefully, long-lasting friendship. no need to bear grudge or sth like that. just that I do not know any break-up songs, in the sense that break-up was not resentful. My blog is younger than my relationship. That it was.

- happy to escort L. to London. Oh, so many beautiful books and clothes are to be here when L. returns in August!

- after losing a lot of weight, I need to buy a lot of new things. new swimming suit is No.1 on the list. definitely, the thoughest one.

- cannot wait to read dubravka ugrešić - muzej bezuvjetne predaje. I love that woman!

"njegov se život dijelio na dva kolosijeka, i on je izabrao krivi."

Ja sam za sada pročitala samo ovu, pored kolumni koje redovno čitam od recimo početka ove godine i kako je B. danas u CD-shopu, među gomilom onih prljavih diskova, ugledao dotičnog pisca, prišao mu i pitao da li je istina da večeras čita na Krokodilu, i isti onako šmekerski opušteno mu rekao "dodji, biće kul", ja znam gde ja idem tunajt sigurno. Kako kaže B. car i genij se mora ispoštovati. Muzej 25. maj, oko 23h.

"I love my car"

Kako znam da nema šanse da ipak na kraju kupimo roze auto, jer zaista bi morali pomiriti nepomirljive razlike, a možda bi ga i krali ovi iz kraja samo zato što je roze, smislila sam da bi ovaj set bio sasvim zadovoljavajući.

ovaj divni čovek, zvani Stuart Murdoch, priča o svom projektu ovde.

moji časovi vožnje napreduju iznenađujuće dobro! instruktor je pravi teoretičar, ni nalik namrgođenom liku iz "Happy-go-lucky" i još ima svoj sajt posvećen obuci za vožnju.

vreme generalno smara ali sam ja danas doživela potpuno prosvećenje, ako ćete mi dozvoliti ovaj izbor reči u nedostatku boljeg, otkrivši potpuno nove strane ličnosti dve osobe iz mog okruženja. Bilo je potpuno sjajno, kratko i ludo ali te ljude sam zaista videla u novom svetlu danas. I oni mene što je najbolje od svega. Pomogli su mi da vidim sebe drugačije. Bože, nikad ne prestaneš da rasteš, ma koliko mislio da si veliki i da si sagledao sve svoje mane i vrline, uspehe i ograničenja. Uvek ima još nešto što treba da otkriješ o sebi i drugima.

Hit dana Au Revior Simone - The Lucky One.

DJ sets on this lovely hot summer day

Ovo je crtež Chris-a Geddes-a, Belle & Sebastian: “DJ night in Glasgow”.

Večeras, u Pubu Brod, 29. novembra 39, na ćošku sa Džordža Vašingtona, malo ispod Orla, muziku puštamo B&moi kao real life and DJ couple, sa početkom u 20 časova.

Veče pod zvezdama u smogu gusto prometne ulice u Beogradu će vam biti lepše i prijatnije jer slušate pop (svakaki)/alt.kantri/neke post something/some new french music/indie/scandopop/zalutali hip-hop/mnoštvo singlova distributed by wide network of dazed&confused colleagues.

Veče pod nazivom "Džudi sreće kauboja" se nastavlja na prethodno u seriji koja će se verovatno završiti kao u onim dečjim slikovnicama - Maja kod lekara, Maja na selu, itd. a možda ipak Džudi odluči da ode na Šri Lanku da gaji zeleni čaj i ostavi kauboja...biće zanimljivo svakako...jer ako Džudi ode veče će prerasti svoju incijalnu nameru da bude occassional event i postati nešto drugo. Stay tuned...

Ako se vraćate sa koncerta Nežnog Dalibora gde ćete naći lepšeg mesta i muzičke pozadine da prodiskutujete utiske.

Hit of the day StE.

" To enamour myself of my little motor car"

Ja ne znam koliko emotivno vi doživljavate gradski prevoz. Možda ga uopšte ni ne koristite. Možda ga kao ja, koristite svakog dana najmanje po sat i po. Moje omiljeno prevozno sredstvo, avaj nije tramvaj jer iako manje zagađuje, jako je nepouzdan i ne dozvoljava mi da isplanirano stignem tamo gde treba. Omiljeni prevoz u Beogradu mi je Ikarbusov niskopodni zglobni autobus. Toliko volim taj autobus pa bih ga ponekad izljubila. I osobu koja ga je dizajnirala. Najvažnije od svega je da je niskopodni. Ne samo to što je lako dostupan osobama koje imaju teškoća u kretanju i što u njemu postoji poseban deo za koji se mogu prisloniti i osigurati kolica već i zato što niske osobe kratkih nogu lepo i lako iako nose bakaluk recimo mogu da uđu u njega ko ljudi bez guranja. Ikarbus je jedna profitabilna firma koja je na žalost sada u vlasništvu Rusa.

Šta sam se sad razsentimentalisala nad niskopodcima? Upisala sam časove vožnje danas! Ja i svi maturanti u Beogradu valjda. Uglavnom shvatila sam, to je onaj belleandsebastijanovski osećaj da opet negde kasnim za tom decom koja su tako brza, luda, jedva čekaju da sednu za volan. božemesačuvaj. Pored novog zakona o vožnji koji mi dahće za vratom, ovaj važeći je ako niste znali iz 1982. godine, posle ovog poslednjeg magičnog vikenda provedenog u prirodi sa najdražim osobama na svetu shvatila sam da ne može više tako. Hoću da znam da vozim da mogu da sednem u auto i predivnim putem kroz osunčanu Šumadiju stignem do roditelja na vikend. Da mogu da bez problema da odem sa drugaricama u Karlovce na izlet. Ne treba mi auto da bih njime išla svaki dan na posao. Svašta. Ne treba mi ni da se džekiram na autoputu niti da histerično svuda stižem pre ostalih. Za grad su mi niskopodci savršeni. Treba mi zbog tog divnog osećaja slobode putovanja kada slušaš recimo neku mjuzu, moliš Boga da ti je prazan put i putuješ...najlepši osećaj na svetu. Put ispred tebe i taj osećaj ne može ništa zameniti. Jako volim taj pokret. Izveštila sam se da se u pokretu češljam, perem zube, u busu čitam stojeći i okrećem stranice jednom rukom, umem čak i da stojim u tramvaju da se ne držim, u busu već ne, znam da ću u autu morati da se koncentrišem samo i isključivo na vožnju ali to me raduje. Malo šta mene tako fascinira da se potpuno na to koncetrišem. I da, uvek sam bila zaljubljena u žene koje dobro voze. Recimo predivna M. koja onomad jednom pevaše back vocals u Lula Mae. Kako ja volim kada ta žena vozi! Prepustila bih se u njenom autu i išla svuda sa njom. Da se razumemo, ja i dalje mislim da žene sve bolje rade od muškaraca a vožnja je uvek bila nešto što muškarci privilegovano govore da rade bolje i kada vidim sigurnu ženu koja vozi kao zmaj ja se zaljubim potpuno. Planiram da budem ista takva. Neću se bojati vožnje ali ću zazirati od kretena na našim putevima. I pobediću svoju urođenu smotanost. Da! Za levo desno test! Onaj sa lampicama i stiskanjem tastera! Razbila sam ga! Nijednom nisam pogrešila! Ha, znači nisam smotana i dezorjentisana! Kad hoću, jelte...

Kako B. voli da svrakari (donosi second-hand stvari) ovih dana je u kuću pored još nekih stvari, doneo ploču soundtrack iz Nešvila. Definitivno jedna od najdivnijih second-hand stvari u kući. Potpuno me vratila u vreme opsesivnog gledanja filmova dotičnog. Kakav je car bio taj Alti. Sad čekam da vidim šta će biti sa ovim britanskim filmovima koje svi ove godine nešto hvale, bar ovi blogeri na Gardijanu. Jedva čekam da odgledam sve to...Setila sam se "Happy-go-lucky" danas kada sam uplaćivala vožnju. Kako je ona genijalna. Malo previše histerična možda ali divna. Baš me zanima kakav li će biti moj instruktor. Da li će onako ko njen da bude motkaš. E, da, psiholog mi je u nalazu napisala da sam komunikativna. Hahahaha, lajava što bi rekla moja mama. Ona koja rado priča sa nepoznatim ljudima.

Dobila sam od jednog divnog stvorenja knjigu za čitanje "History of love". Upozorila me da se mogu zaraziti njanjavošću iste! ali ne marim. Posle čitanja Olafsona i "Dana zaljubljenih" koji me rasturio onako surovo, čitaju mi se cvetne knjige ako takve postoje. Da, sad završavam Barikov "Okean, more". Sjajna knjiga. Podsetio me na Selina malo. I Konrada. Ali potpuno čudna jedna poetika. Draga moja M. i svi ostali me snabdevaju knjigama stalno. Nikad mi nije bilo slađe čitati. Ovih dana oko mene samo knjige, rasprave o istim, priče, preporuke. Ovo su oni trenuci kada bih volela da sam u Londonu i da kopam po knjižarama i pričam o knjigama i pijuckam čaj i živim jedan divan nedevetdopet život...zašto je studentski život trajao tako kratko...

Zaboravila sam kako se zove književni postupak, kada recimo kao kod Čosera, autor okupi sve junake u jednu gostionicu i onda svako priča i onda dolazi do neke interakcije između njih...Elem to je postupak u Barikovoj "Okean, more". Jako mi se dopao. Sve sam zaboravila od tih divnih stvari. A znala sam nije da nisam...Menja mi se ono što pamtim...

Dobila sam danas poruku od jedne osobe koja mi je rekla da misli na mene s vremena na vreme i da smatra da ću biti sjajna majka jednog dana...baš mi je to bilo čudno. Pomislila sam na sve te žene kojima se divim kako znaju da voze i gaje decu onako sa ljubavlju. Kao i što voze. Ne deluju mi neurotično i isfrustrirano. Ne deluju mi nezadovoljno. Deluju kao da su at ease. Moje omiljeno stanje. Bez histerije molim. E kad ja porastem i ja ću da budem takva. Za nekoliko godina ne sad. To je proces. Nije lako. Treba mnogo puta pobediti sebe.

E da jeste čitali, izvesno je da nam ukidaju vize. Sledeće godine festival u Španiji. Evropo čuvaj se stižemo! Jedva čekam.

Sve meditacije po ovakvom danu moraju da se završe soundtrackom Kings of Convenience. E baš njih prve ću da slušam u Španiji. Ili gde već...

tout doucement

grozno sam posentimentalila, znam. kakvi su to naslovi i slike, pjaf. cinizam mi je otišao na odmor. malkic sam se samo uzbudila što je madona opet pala sa konja. što kaže šeldon, prosto ne znam kakve su društvene konvencije za ovakve prilike kada ti se prosto čini da je to nešto što opažaš a nije smeće oko kontejnera jer zaboga ne ide to unutra nego pored, nešto lepo. to što prolazi ispred očiju ovih dana izaziva osećaj lepog.

ne moram baš to da delim i sa inter'netom (tako baka lu akcentuje, ne izmišljam), ali hoću. feist ima tu divnu pesmu, to je obrada valjda ali je na francuskom. moja nova amour. potpuno sam pobenavila za istim i koristim svaki (retki) slobodni trenutak da čitam, pišem, konjugiram, i ostalo. nemam vremena a opet se nađe vreme. čitajući "carstva reči" (još jedno blago naše poslovno-kućne biblioteke) shvatila sam da nisam imala živaca da čitam o svim jezicima redom, kako hronologija zapoveda, nego sam se odmah bacila na frankofoniju. stvarno treba razumeti te francuze onako kao narod da bi im razumeo jezik. ta katolička meka birokratije i klasa se potpuno reflektuje u svom jeziku. izuzetak, pravilo, izuzetak, pravilo. piši, briši, stavi, menjaj, ne tako tu, tako ovde. gimnastika mozga, majke mi. a opet nešto što tamo piše. kroz jezik se vidi uticaj zemlje. znam, znam, amerikanci su pobedili u drugom ratu, maršalov plan je gradio posleratnu evropu, pobednici su nametnuli svoju ideologiju i jezik, oni su se kačili sa rusima pa su zato imali naprednu sputnik generaciju koja se zaposlila u ibm-u i napravila internet i ostalo, pa zato svi tehnološki izrazi potiču iz engleskog, ali opet kad pogledate sve što ima veze sa gastronomijom, estetikom, umetnošću, filozofijom, psihoanalizom, birokratijom naravno i još nekim sitnicama, je poteklo od francuza. samo gledajte koliko francuskih reči je ušlo u engleski jezik, a potiču iz tih oblasti. u knjizi se u jednom trenutku kaže, parafraziram, dok je ostatak Evrope jeo repu, u Francuskoj se lepo jelo i pilo i sve običaje oko jela, korisne i lepe, ostatak Evrope je uzeo od Francuza. sviđa mi se ta teorija. hvala bogu da nismo prihvatili engleske gastronomske obrede. mada ne mogu francuzima oprostiti kolonijalne zločine ko što neću ni englezima nikada. za to kako se englezi ponašaju kada nisu kod kuće čitala sam "srce tame", ali u originalu, kažu da je u prevodu profesora zorana paunovića fenomenalan. za to kako se francuzi ponašaju kada nisu kod kuće čitala selinovo "putovanje na kraj noći". što bi rekli, druga strana medalje.

gledali smo za vikend marie antoinette. muzika je naravno potpuno predivna, ona koju izvodi the radio dept. kakvi genijalci, još jednom se potvrđuje kako radi mašta u švedskoj sobi. sofija ima te neke divne melaholične kadrove koji valjda dočaravaju usamljenost i otuđenost marije napuštene od strane svog blesavog muža koji je na čudan način poštuje i voli. kadar kada sunce izlazi i onaj kada ona sama šeta po vrtovima versaja je potpuno fascinantan. ali mi taj film nije pružio dublji insight u francuski mozak. jeste možda za toliko da shvatim da su tada francuzi upali u takve dugove ne samo zbog strasti za kockom dotične madam nego i pomoći koju su pružali ratu u americi da bi pokazali svoj stav englezima što ih je dodatno finansijski skembalo. sofija u svojoj melanholičnoj otegnutosti strikes again. moram priznati da mi film nije toliko loš. ima svoje momente. ali opet...rekli su mi da je knjiga kul. ako pročitam sve što me zanima, možda ću se pozabati douphine. nikako se ja, za razliku od druga i., ne ložim na te aristokrate. šta su sve imali a nisu iskoristili, budaletine...

profesorka francuskog nam je divna. stvarno imamo sreće. madam profesorka ima iskustva, nikada se ne zbunjuje, ne događa joj se da ne zna odgovor, puna je anegdota, šali se, duhovita je, a onakva kakvom uvek zamišljate francuskinju. moj stereotip - lepa, a ne vulgarna, elegantna, a ne uštogljena, fina, a cinična (zajebant što kažu), pametna a ne nabija na nos, savršena. baš se radujem svakom času, štreberka.

e da, završila sam knjigu. poludela sam kad sam videla da je prepručuju domaćicama. wft? ova žena je završila filozofiju, pa to je blasfemija. a i ovde nema instant recepata. samo malih rituala, to šta slušati dok obavljate toaletu. ima doduše to buržoasko oduševljavanje umetnošću, klasikom, japanom, i ostalim. knjiga ima dobar uvid u francusko društvo, mada mi fali više uvida u imigrantsku klasu koje se dotiču preko kućnih pomoćnica i slika na televiziji dok besni klinci iz predgrađa pale automobile jer kako kaže jedna od naratorki nemaju osećaj potpunog identiteta, jedan nikad nisu ni imali a drugi i da hoće, a hoće, ne mogu da usvoje jer su emigranti, ali dobro za ono gde je knjiga smeštena i šta autorka kao profesorka filozofije i može da poznaje (srednja i viša srednja klasa) knjiga je potpuno na mestu. baš me inspirisala. nisam davno pročitala nešto takvo. sad ću još da završim olafa olafsona i njegove priče i onda se bacam na poveliki prevod koji treba da bar radim, ako ne završim, a nikako da se nakanim.

zahvaljujući m. otkrili smo predivni čaj iz Apropoa, zove se Geisha, to je zeleni čaj sa svim divnim voćem sveta plus cvetovima različka. znate onu scenu iz marie antoinette kada ona pravi čaj i cvet se rastvara u šolji? e ovo je tako. a miris je neverovatan. skup čaj ali vredi svaku paru.

znate svi naravno da je stuart murdoch napravio mjuzikl - god help the girl. da se obavestite. divno ovo proleće. camera obscura danas izdaje novi album. supernatural sad u nedelju. lula mae će možda stvarno u studio. i ja kao hit dana preporučam - u duhu proleća.