when it is a groundhog day on your b-day...

znači ne valja se buditi rano na rođendan...to je dan samo za tebe, kada treba spavati i spavati i prespavati ako je moguće---zašto, pitate se vi kada je to samo dan za tebe? neću da hejtujem, jer sam dobila gomilu prelepih čestitiki ali meni je ceo dan bio kao dan mrmota! (a pic to verify)! ne volim taj film a ne volim ni bil mareja - ne mogu prosto mi je čovek nezanimljiv.... zašto? bojim se da počnem ali počeću iz početka...

- ustala prerano - 7 a.m. još je bio mrak
- nisam popila kafu
- vrhunac ironije - moj moblini operater teleneor - crkli dabogda - iako sam baš iz straha i osvete belosvetske ironije ili kako hardy reče life's little ironies, u subotu čekala u ogromnom redu u pošti 11187 u merkatoru da platim račun za mobilni jer su rekli da će ga isključiti u ponedeljak, danas, na moj rođendan, htela sam da predupredim sudbinu...Or did I? Lepo sam odčekala, platila račun i jutros u 10 a.m. moj bljutavi telenor mi čestitam rođendan, ja onako kartmenski kažem 'sweet' i onda krah!!!! idoti su me isljkučili! iako sam platila račun! imam dokaz uplatnicu! dva jedina načina da se žališ - da zoveš call centar - ne mogu, isključili mi pozive ili da pošalješ faksom uplatnicu!!! gde da nađem faks kad radim ceo dan baš na assignmentu sa koga ne mogu da izađem ili odem? can it get more frustrating? naravno!

počinjem da mislim da mi se hardy sveti jer nisam htela da pročitam male ironije i što sam i tesu od arbervilovih jedva pročitala, mada nije da je nisam branila, stignem konačno do neta i kompa i skeniram uplatnicu i onda krah - nestade neta! operater proglasio status quo, ne znaju šta im se događa! verujete, gospođice, kao da je dan mrmota danas sve se ponavlja kao loš film! desno oko twitch twitch...sad mogu da pišem na miru jer sam popila dovoljno kajsijevače i najela se homemade cheesecake-a inače sam bila na ivici

Elem, dobijem ja konačno korisnički servis telenora i krenem da histerišem jer mi je trebalo dosta vremena da prvo posao na terenu završim, pa stignem do beograda, pa do kancelarije pa do faksa pa do telefona koji hoće da zove i ostalo, mislim nisam danas htela da smaram ljude koji rade u sred posla i prepiranja oko politike i obrazovanja, da mi zovu call centar i da mi daju da holdujem 10min dok se oni tamo kreteni smiluju! mušterija je u pravu? malo sutra! nije momak u call centru kriv, ali rekao mi je pa trebalo je odmah da zovete! ali ja kažem, niste mi rekli da je dovoljan glupi broj pošte rekli ste da treba da skeniram ili faksiram celu uplatnicu? ko, mi? ne gospođice pogrešno ste shvatili! srećan rođ....bacila slušalicu...

posle posla ja kući, konačno topli dom, za 15min stižu gosti koji se nisu bunili da tako kasno svrate jer sam radila do kasno - kad ono pošto živimo u zvezdarskom dvorištu i imamo kapiju - kapija zaključana! niko nema ključ, tj. svi je prvi put vide zaključanu? kako ući? nikako ako ste mrmot kao ja! čekala sam da je razvale!

u međuvremenu potpuno odustala od razumnosti iliti sanity kako bi rekli normalni...jedem cheesecake i slušam sigur ros...odličan je taj takk! i feist! at last - proud owner of original! kakav fancy booklet :)

zašto reverse dan mrmota? pošto se osećam malkice neispunjeno zbog isfrustriranosti želela bih da se dan ponovi ali sa boljim ishodima! ono kao obrnuti dan mrmota! ako me hardy sad gleda i sluša, neka zna da se kajem i da ću da pročitam ironije! samo neka učini da sledeće godine za moj rođendan sija sunce, da dobijem day off, da mi svi prijatelji budu tu u zemlji, da mi baka bude ok, da dobijem dve mačke - mušku i žensku, da sledeće godine feist svira blizu nas ili baš u bgd-u, da superstudio održi koncert konačno, da ne radim mnogo, da radim ispunjenije poslove/posao, da spavam više, da se izležavam, da dobijem pink bicikl, i svašta tako nešto... i ako može da budem malo mlađa...

Bila sam tu negde, u sajber spejsu, ali opet mi se nije blogovalo. To ne znači da ne čitam - naprotiv jutarnja rutina podrazumeva - poslovni mail, gmail i google reader. Pa se obradujem.

Susret za pamtiti i ponoviti - sladoled - zatvaranje letnje sezone sa blog ekipom.

Počela konačno da čitam Ian McEwana. Preskočila Ostera, to drugi put.

Pravim planove za postdiplomske. Gde i kako. I eventualno za Keln. U međuvremenu postala ozbiljno bogata - za prevod dobila zaista prave pare i to me platili po karakterima i onom standardu od 1800 karaktera sa spejsovima je strana. Ostala u šoku, otvorenih usta.

Slušam aktivno Lulu Mae. Iako sam samo posmatrač i dobrovoljno kuvam kafe i masiram dizajnera zvuka kada ga zaboli glava, presrećna sam zbog njih i planiram da osnujem još jedan fan klub (šta ću kad sam dokona). Danas je jednoj od članica Lule Mae - rođendan!!! Happy birthday Z! And many happy returns of the day!

Pokvario mi se Ipod, pa sam u prevozu izgubljena. Sad čujem šta ljudi pričaju i poželim da ogluvim. Pogotovu ljudi u trolama i najgorem prevozu ako morate da ga koristite - autobus 23.

Držim časove do iznemoglosti. Mislim da ću da puknem od tolike koncentracije na glagolska vremena i predloge. Mahom srednjoškolci među mojim učenicima - populacija za koju se opasno brinem. Nešto se dogodilo - ta deca gledaju u mene kao u Marsovca. Još kada krenem da pevam da bi objasnila - znate tako se kaže kao u pesmi - oni se ni ne smeju na moje netalentovano pevanje nego kao da nisu tu. Uopšte. Kao da ja pričam ribljim jezikom.

Moj nemački je ovog vikenda čak pohvaljen. To je napredak. Možda zato što toliko mislim o engleskim glagolima.

Među učenicama imam jednu genijalnu klinku koje se pomalo i bojim. Recimo ona kad ne zna značenje reči, u stanju je da raspravlja o značenju iako nikada nije pogledala tu reč u rečniku ali je umislila da to nešto znači i onda uverljivo objašnjava to izmišljeno značenje. Kao deca. Kad idem na čas, ja nosim rečnik i stalno mislim na to kako da inspirišem to dete da joj ne bude dosadno. Recimo radili smo 'sounds' i onda učili kako se čuje grom, kako kada ti krče creva, kako se kaže mucati i ostalo. A što me naročito oduševljava kod nje je što citira popularnu kulturu i muziku. Radili smo neke fraze i ona kaže "aha, stiff upper lip, znam AC/DC ima pesmu". Ja ne volim AC/DC ali mi je sjajno što tako razmišlja.

Konačno nabavila i odgledala 'Fans only DVD' Belle and Sebastiana. Tu je snimak nastupa kod Joolsa Hollanda kada pevaju 'Waking up to us' i Isobel peva sa njima. Srce mi se cepalo, kako je strašno kada ona čučne na kraju tog nastupa posle otpevane pesme. Gledam Stujartu u lice dok peva i ne mogu da verujem - what happened. To je snimak iz novembra 2001. i u emisiji učestvuje i Muse. Ako neko ima celu emisiju, molila bih za jedan geekovski i fanovski share...

Početak je bio drugačiji... Snimci njihovih početaka su fenomenalni i jako topli. Ah, ti štreberski džemperići. Bože, kako reče jedan drug, što su došli tako prekasno do mene. Da sam slušala Belle u srednjoj, jer ja sam '96. godine i bila prvi srednje, verujem da bi mi mnoge stvari u životu lakše legle. Između ostalog ne bih imala osećaj da stalno negde kasnim i stalno nešto propuštam. Mada je ovo prejaka generalizacija. Biti srednjoškolac u kasnim dvadesetim je way of being. Pokušavam da iskopam triviju o tome kako je Belle počeo da se okuplja tamo sredinom 90ih uz podršku programa britanske vlade u stvari. To je jedan spiker samo pomenuo u filmu. Možda sam to nekad i pročitala ali mi je promaklo i nije postalo sticky tema u mom message boardu.
Molim drugarice i drugove trivijaliste da mi objasne ovo ako znaju išta o tome.

U međuvremenu uspeli da čestitamo drugu rođendan i tako slučajno naleteli na sliku "Dog on Wheels". I otuda i asocijacija za Belle.

E sad idem da predajem Future perfect, opskurno da opskurnije ne može. I mnogo mi se sviđa pesma "We are from Barcelona." Hummujem je netalentovano, čisto da čike koje treba da mi donesu ipod iz Holandije, original, znaju da mi ga što pre vrate. Ali treća generacija - ipod nano može da pušta video.

I da, za ime Boga, ako neko zna ko je tandaramandara na SBB hubu, molim da mi javi već predviđenim kanalima za to. Nije mi baš esencijalno, ali moram pohvaliti tu osobu. To su zaista korisno utrošeni terabajti...

If you are going to....

drop by for a cup of coffee...

Good times for a change...

Ako bi me neko pitao da nabrojim svoje najomiljenije trenutke u životu trebalo bi mi vremena...mogla bih da kažem da se u jedan od najlepših ubraja treća junska/lipanjska sreda ove godine...vrućina je u zagrebu tog dana bila nesnosna, kao i svih ostalih dana. probudilo me je sunce kroz prozor i vrućina od koje mi se znojilo čelo i vlažilo jastuk. vrućina me naterala da ustanem i uđem u kuhinju...pored dobrodošlice našeg dragog t. sa radija "student" fakulteta političkih znanosti sveučilišta u zagrebu nasmejali su mi se peter, bjorn i john - young folks, a minut posle i moji omiljeni belle and sebastian + narafski camera obscura! moje prvo buđenje u zagrebu uz najomiljenije prijatelje i najbolju muziku! ko bi onda imao srca da se još žali na vrućinu!?
dolazak je bio kao san...i doček najdivnije devojke na svetu! kad vam neko sa toliko srca iskaže dobrodošlicu osećate se kao da ste našli davno izgubljenu sestru ili drugaricu. ovako, da vidimo da li sam zapamtila rutu koju svaki, ovo je naravno striktno u našem žargonu i ne obuhvata sve pod ovaj kišobran, indie snob koji ode u zg mora da ispuštuje barem u pet tačaka: mi smo išli busom, voz se mrcvari, a najbolje bi bilo naći/pozajmiti auto. put je toliko lep i prav da je nenormalno mučiti se bilo kojom vrstom, po mom mišljenju i dalje preskupog organizovanog prevoza bgd-zg.
onda tramvaj 6 do centra. tramvaju su prelepi! novi čisti uredni! milina, i po centru samo oni voze nema autobusa. pa do pizza cut-a, kod novopostavljenog spomenika tesli skrenuti desno, i po najbolje pice do sada. moja preporuka su svakako pica-sendviči, nema da omašite. onda kafa u golfu. moje čuđenje i dalje ne prestaje jer ti tamo daju da uneseš hranu u kafić! onda jedeš na miru. cvetni trg je odmah tu i miiiiiriše prelepo! onda uzbrdo u izviđanje centra. kitsch souvenirs, morala sam prosto nisam mogla odoleti. i naravno usput čekirati sve cd shops and bookshops. u profil naravno. baš bih volela da neko iz ips-a ode tamo da vidi šta je zaista mamutska knjižara u kojoj lutkice stoje samo u jednom čošku i moraš dobro da se potrudiš da ih uopšte uočiš ali zato filozofija ima dve police metar i po široke i dva visoke a da ne pričam o UK and USA fiction koja ima ceo zid. a cd shop je veliki kao hmv ili u najmanju ruku fopp. i trg i ilica su prelepi. prođite kroz oktagon. idite u park pojesti ručak, zrinjevac je najbliži. proći kroz dvorište arheološkog muzeja i osetiti tišinu tešku kao nekoliko stotina godina. jedan od onih magičnih trenutaka kada ne poverujete da ste u centru grada. za cds je dobro otići i u dancing bear ali mi nismo stigli. i proći pored krvavog mosta i zida zahvalnosti Mariji. ono što radim je da obožavam da slušam je kako ljudi govore!!! kužiš! tako je slatko :)
ipak central event of the days in z. je naravno bilo veče u booksi. (to inače znači zatvor u žargonu ako sam dobro shvatila).
vrućina je bila nepodnošljiva. b. je imao svoj prvi job kao tonac, a t.-ov glas je zvučao savršeno. i gitara je zvučala super! t. nas je sve iznenadio jer smo znali da je savršen u svemu ali da još ume tako dobro da svira i peva je bilo best surprise! pristao je da podeli i set listu sa nama. tako za one koje zanima šta je nas toliko oduševilo te sparne, duge i raspukle noći i koje je to covers izabrao t. it is as follows:

1. Eels – Guest List
2. The Decemberists – Engine Driver
3. Turin Brakes – Underdog
4. Damien Rice – Volcano
5. The Smiths – This Charming Man
6. Beatles – Hide your love away
7. Death Cab for Cutie – I will follow you into the dark
8. David Gray – Please forgive me
9. The Smiths – Please, please, please let me get what I want
10. Damien Rice – Older Chests
11. Ben Harper – By My Side
12. Paul Simon – Graceland
13. David Gray – Say Hello, Wave Goodbye

Dragi stari prijatelji i novi prijatelji, spontanost i srdačnost i nastavili smo druženje blizu katedrale u mestu zvanom 'purgeraj'! ja umrla od smeha i b. naravno. purgeri - burgeri su naravno stari zagrepčani. 'šta sam ti ja rekla za austrougarsku?' draga k. još se smejem u sebi :) uz šta sam sve igrala rekla sam b. da ne prizna nikome. ja smem da potvrdim samo the cult i r.e.m. naravno da su sve pesme bile 80s hits ali činjenica je da ne možeš svima ugoditi ;)
koliko litra piva se zaista popilo ne sećam se! buđenje je bilo kako sam već opisala...najlepši mogući breakfast u najušuškanijoj kuhinji na svetu! kako je lepo kada čovek može da nađe tako drage ljude i trenutke i da ih ponese sa sobom...
coming back je uvek težak...toliko događaja i ljudi za dva dana i pregršt uspomena kao da si mesec dana proveo tamo...zaboravila sam da ponesem sve što sam htela...to znači da moram da se vratim! right! kroz dva meseca idemo opet...produžićemo na more ali ne pre nego što prošetamo maksimirom...do tada će valjda i t. naučiti da kuva kafu...

Are you travelling light?

In case you wonder, ovo je Crno more. Tako sam ja prva četiri dana konferencije uživala u jutarnjem suncu. Onda se pored mene doselila porodica i nije mi više bilo tako simpa da sedim i gledam izlazak. A i trebalo je krenuti natrag.

Bugarska, populacija ne znam koliko, piše na wikipediji, ali grad Varna je treći po veličini grad u zemlji. Luka i turističko mesto. Pomalo prljav i tužan turistički gradić van sezone. Ima international airport. Na njemu dve kapije - EU i non-EU. Kao i na Londonskom Lutonu, a svi vi koji letite wizzairom napomena - renoviraju autoput od Lutona do Londona pa će biti manjih kruženja ovog leta. thnx t.

Grad je poluružan ali su ljudi divni. Ljubazni i ponekad previše nasmejani, za moj ukus. Mada mislim da je to zbog rakije. Odmah su mi objasnili da je to preblaga rakija za naše balkanske standarde, što je bilo out of place. baš me briga iskreno. i vina su super. a ljubazni domaćini su se potrudili da nam pruže potpuni ugođaj. degustacija vina se pretvorila u kolektivnu intoksikaciju.

pokušala sam da se opustim i uživam u suncu, moru, bazenu, koktelima, sve što je inače teško dostupno u ovo doba godine i sa ovim budžetom, ali teško. naime hotel (iako pet zvezdica) je imao jedan kompjuter i nas 50 na isti a i ljubazna devojka (u hotelu inače svi odlično pričaju nemački ali engleski c) koja je bila in charge of business computer center je uvek bila na nekom drugom mestu. ono što je bitno kada si daleko od kuće i svojih, je društvo to hang out. društvo je bilo više nego savršeno i drunken nights u g baru su bile više nego sjajna prilika da otkriješ da tamo nedge a da ti to do juče nisi znala/znao, živi neko, i da je moguće da se na jednom mestu okupiti šestoro ljudi sa kojim ćeš se više zbližiti nego sa većinom svojih highschool mates and girls. i ostvariti neraskidive veze. i pisati duge imejlove i ugovarati letovanja. i posećivati svirke. i deliti private things. i raspravljati o rufusu i marti. kako svi njujorčani znaju za rufusa ali ne i za martu. i davati odgovore na poll q: na skali od 1-3 koja je najsimpatičnoja reč a koja najmanje positive: geek, nerd, dork? da čuješ da ima interpol na festivalu frequency u salzburgu. da čuješ kako je izgledao life under siege. kako se ljudi povezuju treptajem. call me pathetic but life is more than just pointless collection of puzzles. if you know how to fit those together, it will make you feel little happier. i za kraj some arty-farty photos of bulgaria. till next time, cheers guys!

fear and loathing....

Mrzim politku. Glasam jer sam odgovorna odrasla osoba. Ne volim kada neko misli da može da mi upropasti dan...ali jeste...skoro 7 godina pokušaja da se nešto promeni kao da je flush down the drain...prvo mi je bilo smešno a onda sam počela da bivam zabrinuta...mrzim kada neko misli da može da mi upropasti dan. I want a second round. Hoću da excercise my civil rights...toliko. Svetla tačka - dobila sam karte za cert u subotu i došao mi je drug iz Varšave kod koga odoh na kafu sad.

Can't stop, oh off the train...

kako provesti vikend? otići na put? rekoh već da volim da putujem i nije teško ribu u vodu naterati...

na žalost morala sam da propustim cert u becheju. po svim reakcijama cert je bio fenomenalan. jedan od onih retkih kada publika oseti da pred njihovim očima upravo događa nešto posebno i kada muzičari sviraju nesvesno percipirajući posebnost tog trenutka...

petak veče put na jug. spavanje u hodu. kako uvek zaboravim da je uvek hladnije nego u capitalu. subota family circle and gathering...business as usual...u subotu veče prelepo druženje sa prijateljima i vršenje propogande na već fenomenalno izgrađeni muzički ukus prijatelja koji pre nego što me pita kako sam, pita: "šta si mi donela od muzike?" šta da doneseš isto tako probirljivom kolekcionaru muzike? pravila sam kompilaciju kao za sebe, nije mi trebalo više od 5 minuta. uvek se oduševim ponovo kako je piće jeftino u manjim gradovima i ako tamo vino može da košta 80, kolika je onda marža ovde? prokleta trgovina...

u nedelju rano ujutru sanjivi zlatibor...ništa ne radi. tog dana je đurđevdan. slave ne volim ali volim svoju porodicu pa pravim kompromise...najlepše što mi se dogodilo tog dana je što sam otkrila bakinog psa, jednog malog rundov brundova, i moj divni momak, koga sam odvela po prvi put među extended family i kome je jako dobro išlo, moram mu priznati, oduševljen uzvikuje: "znao sam ja da si ti ipak više dog person, nego cat person!" morala sam da ga razočaram jer ta kategorizacija kod mene uopšte ne funkcioniše - ljubav nikada nisam umela da objašnjavam! naročito ne za pse i mačke! ali brundov je bio sjajan - a sa mojom bakom čak i priča! mene je gricnuo jednom što valjda znači da me prihvata?! av,av, waf, waf, avwaf? (ok, dosado jedna, prestani da me češkaš hoću da spavam...)

family reunion - ko što rekoh već jednom - deadlock u kome ti je istovremeno drago što si a pomalo želiš i da pobegneš, u stvari najviše želiš da doziraš broj ljudi i osećanja koja ti se javljaju tada. ja nisam konfliktna ličnost i generalno volim da nalazim pozitivne aspekte u svemu što mi se događa pa tako i sada...

i bili smo na vodopadima...moja ekološka svest je vrištala!!! ljude treba zatvoriti u kavez! pre 10 godina tu nije bilo ničega, niste mogli da vidite ni p od plastike, a sada...jako sam tužna. znam da većina ljudi valjda kod kuće baca smeće u kantu. ako već to rade, zašto to ne mogu da urade na ovom prelepom mestu kada se neko potrudio da postavi kante jer je civilizacija stigla i na to mesto?

kisses and goodbye...povratak vozom...vrhunac utiska...poslovni voz u kome nema mesta za stajanje, prosto ga nema! nas troje ne putujemo često vozom i nemamo pojma da li u vagon restoranu može da se cevči jedna kafa dok te konobar ne otera? izgleda da može i što je plus, ako si inače pristojan, što mnogi putnici voza nisu bili, konobar može da te pusti da sediš u vagon restoranu čitavih četiri i po sata...a prozor ti pijani putnici na amazonskoj vlažnosti prosto ne daju da otvoriš! tvoj stepen izdržljivosti se povećava...
opet mi smo se toliko smejali i šalili zbog svega da se nismo baš najstrašnije napatili...i vrhunac ludila je bio kada smo počeli da nabrajamo sve ex-yu bendove i one hit wonders jer je konobar uporno puštao bijelo dugme...i smišljali šta bi mogao biti hit iliti soundtrack našeg putovanja ex-plavim poslovnim vozom iz bara - sinulo nam je: "voz, pospani voz..." sva sreća da je telefon zapištao tada i objavio nam da stižemo u SO Rakovica. inače su neki hostile looks počeli da stižu do našeg stola...na kome je treperila pocrnela plastika veštačkog cveća...jedan hitni remont naše železnice je neophodan...kao i svesrpski kurs ekologije...

hit za danas: clap your hands say yeah - Some Loud Thunder, so far so good za preslušavanje po ovom dijaboličnom vremenu...

To try to leave it on a positive note...

Volim da putujem...Uvek ponesem višak stvari, naročito onih koje kod kuće nikada ne nosim. Zaboravim bitne i onda moram prvo u supermarket da kupim ono što nisam ponela. U međuvremenu ako putujem sama sprijateljim se sa gotivcima u busu, vozu, avionu. Two people talking shorthen the road (Irish proverb). Sada zaista nisam htela. Stavila sam bubice u uši i počela da čitam taj veliki izveštaj o tome 'how can we improve' i baš sam namerno htela da se ni sa kim ne sprijateljim. I na kraju end up exchanging business cards. Can't help it.
Plaši me sledeći redosled doagađaja:
a) tražim posao u biznis sektoru i ne da mi se
b) jedan momak slučajno u razgovoru kaže da se tebi čini da ti biraš karijeru ali u stvari na kraju ona izabere tebe
c) predugo vremena u NGO-u prosto te pretvori u facilitatora. Na kraju u nepoznatom gradu u koji si i sam juče stigao kreneš da usmeravaš turiste i ideš jedno 10 minuta sa bakicom da bi joj pokazao gde da skrene. I super se osećaš zbog toga, ni najmanje kao da nešto radiš uzalud ili da te neko tera na to i srećan si više nego da ti je neko dao milion dolara. Red alert! You are taking a path of no return. Or is there return?

Mentalna vežba. Pokušam da dok zurim kroz prozor i gledam u ravnicu zamislim sebe za deset godina. Gde ću raditi, živeti, da li ću biti udata, imati decu i mačku, hoću li do tada uspeti da stignem da odem na MA i gradim karijeru posle toga i sve tako...I onda se osetim kao da sam u deadlock-u, da prosto ne mogu da se odlučim na koju stranu da krenem. I da nemam dovoljno informacija za relevantan izbor. Da nemam dovoljno izbora. Da ne mogu da odem na Grand Tour po Evropi jer mi treba šengenska viza da bih pronašla sebe pa onda odlučila gde ću i šta ću. I da ne mogu da računam na to da svakih pola godine menjam posao i tražim izazove za professional development, jer je posao ovde nešto što držiš grčevito jer ti trebaju pare...

Možda ja u stvari put the cart before the horse, ako reče Feist u jednoj novoj pesmi. Nemam mnogo godina, ovo mi je drugi posao u životu, nikada zaista nisam postavljala sebi zadatak da tražim izazove, više su oni nalazili mene, sada sam tek počela i odmah sam se obeshrabrila. Razmažena šmizla! Previše kontemplacije vodi u depresiju. Ne postoje instant rešenja. Vatra se pali tako što slažeš drva godinama i onda možeš da se nadaš da si uspeo bar jednu stvar od sto koje si započeo. Ko se žali ne traži rešenje već opravdanje. Opet ne da mi se...

Budimpešta je na kraju ostavila pozitivan utisak posle početnog lošeg, mislim ovog puta. Ranije je uvek bilo OK, sada je počelo pomalo tužno a na kraju mi se nije išlo natrag. Mislila sam da sednem na voz i spičim kod druga u Varšavu. But no visa no travelling, bar ne nama.
Peštanska strana, pošto smo na njoj bili, je kudekamo bila underconstruction, nešto što i nama ovde očajnički treba ali nije se dala. Mostovi! Htela sam svaki da pređem po ko zna koji put. Parkovi i metro u kome nije toliko vruće kao u londonskom. Uveče prosjaci spavaju na toplim pločama u Vaci ulici. U Erzebet parku, kada krenete od centra ka Deak Ter metro stanici, valjda se tako nekako piše, mađarski mi je baš bolna strana, na ulazu jedne poslovne zgrade spavao je bračni par. Neverovatno! Muž je spavao a žena je uspravljena čitala novine uz svetlo visoke ulične lampe.

Mađarski nisam naučila ali zato jesam ruski! Na konferenciji je bilo oko 45 ljudi, mahom iz fSU kako oni to kažu i oni ne daju pet para za to što se svi ostali trude da pričaju engleski, svi pričaju ruski! I što je nabolje razumem ih, iako ga nikada u životu nisam učila. Smešni čikica iz Kazahstana mi je sve vreme pričao na ruskom, vikao, gestikulirao i ja sam ga razumela. Smejali su mi se do suza kada sam onako ozbiljno krenula da im objašnjavam situaciju u ex-yu, kao i svake godine, jer oni zaista nikada neće ukapirati kako se to raspalo uz rat. Kažu ne mogu da veruju. Elem, smejali su se jer pola nisu razumeli! Ali da mogu da popiju - mogu! Pili su svako veče - ja nisam mogla da ih pratim. Sprijateljila sam se sa devojkom iz Kirgistana. Ona je kao moja sestra - savršeno cinična. Našli smo mapu sveta i onda je svako pokazivao gde je njegova zemlja. Ova devojka mi je objašnjavala kako su oni bili ranije nomadski narod, kako su počeli da žive na jednom mestu dolaskom Sovjeta, kako većina njih zna da ima svoj nacionalni jezik ali ga mladi recimo uopšte ne govore, kako imaju religiju u kojoj se mole suncu.

Momka koji živi u Kini smo isto tako zgotivili odmah. On je jedan od onih privilegovanih koji nikada nisu živeli na jednom mestu. Pričao nam je o bumu kineske ekonomije i kako se živi u Šangaju recimo. Kaže da ako bi krenuo da po kućama tražiš kasetofon ili gramofon, ne bih ih našao u onolikoj meri koliko ima CD i DVD plejera. Prosto oni imaju jedan gap u odnosu na ostale ali ga nadoknađuju u trenutku u kome mogu. I kaže što je najveći problem to da nemaju posla za sve, prosto nemaju. I onda se ljudi sele ko gde može.

Sa devojkom iz Hrvatske sam odmarala dušu i mozak, jer posle pokušaja da pričaš engleski sa onima koji ne razumeju prosto se umoriš. I onda smo se šalile i upoređivale život u naše dve zemlje. Skoro da je isto ali tamo je ipak drugačije. Oni imaju jasan cilj i idu ka njemu. Nemaju suđenja u toku. Nemaju posla sa Hagom. Da, simpatični Irac iz busa mi je rekao da će najveća sramota za Srbe biti ako uđu u NATO. Kaže kakvi ste vi ljudi oni vas bombardovali vi hoćete da se družite sa njima. OK je u ući u EU, kaže on to je ipak prostor ekonomske i političke slobode. I on je ponosni Irac, jer Irski su priznali kao jedan od 23 zvanična jezika EU. Kaže da mu to veoma znači. David Kristal bi bio srećan što je sprečen lingvicid.

On the way back stigla sam da otvorim knjigu koju sam ponela na put. Sećam se kako nam je profesorka na Gender studijama rekla da je Doris Lessing - The Golden Notebook sada već klasik i da je moramo pročitati. Kada to čujem uvek pomislim why bother. Ali štreber je štreber, i ako mu kažeš da je nešto must on mora prosto...Nisam pročitala ništa sem Preface.

Bila sam oduševljena! Svi ti bivši, sadašnji i ostali levičari, javni intelektualci i ostali idelozi i salonske feministkinje idu mi na živce ponekad ali ne mogu osporiti bitnu stvar koju čine bar za mene - make me stop to think! Zastanem da se zamislim. Tako i sada. U predgovoru Doris Lessing argues o položaju umetnika između zahteva javnosti da bude ne-subjektivan i kako može da, citiram "Bothering about your stupid personal concerns when Rome is burning" i želje umetnika da izrazi sebe, svoju subjektivnost. Svideo mi se tok rasprave. Doris se ipak bori sa individuu, iako je stari red, kako ona kaže. Nimalo prazno. I kako je, isto kao i Virdžiniju Vulf, spasilo to što nije imala klasično obrazovanje i nije učila da se klanja autoritetima i citira ih. Ali ono što me najviše oduševilo i to moram da prenesem - uvod u priču o ideji da je umetnik narcis, izolovan u svom pokušaju da stvara, da se taj ideal održavao vekovima i da je onda 1971. (kada je btw. u Engleskoj usvojen Immigration Act po kome oni i dan danas rešavaju svoja posla i ne zanima ih Šengen) nešto počelo da biva drugačije. Kako?

U Preface of The Golden Notebook nedge na petoj strani: "But what was intolerable, what really could not be borne any longer, was this monstruosly isolated, monstruosly narcissistic, pedestalled paragon. It seems that in their own way the young have seen this and changed it, creating a culture of their own in which hundreds and thousands of people make films, assist in making films, make newspapers of all sorts, make music, paint pictures, write books, take photographs."

Nastavak ne ide u prilog onome što hoću da naglasim, dakle u privilegovanoj poziciji autorke bloga sam selektovala ono što želim da kažem, i vršim neku vrstu propagande ali oni koji žele da pročitaju sve rado ću im pozajmiti knjigu. Primetila sam da je kod Doris pisac, autor uvek 'he'. Jezik prosto ponekad ne može da izrazi nešto...Ili autorka to ne želi.

ipod adapter se pokazao kao vrlo dobra stvar i ništa me nije moglo sprečiti da krstarim Peštom slušajući svoj trenutno omiljeni bend čiju svirku bih baš volela da vidim nekad. ;) Poskidala sam lektiru i sada je čitam, tj. slušam. Kako reče jedna meni draga osoba, muzika im je baš dreamy...kao hiljadu milja u treptaju i pokušaj da uloviš san. I taman kako treba upotrebljena reč "dremljiv". Stvarno onirički, wouldn't you say?

Radujem se prvom maju. Ne zbog krkanja, jer bez mamine kuhinje jedemo samo ono što sami napravimo, radujem se suncu i druženju sa prijateljima koje ne stižem da viđam. I uvek mi padne na pamet ta čudna knjiga koju smo imali za lektiru u trećem osnovne. Ne sećam se kako se zove ali se sećam pisca. Totalno weird. Imao je priču o prvom maju u kojoj su svi nosili crvene karanfile. Za vreme tog praznika, tako je bar kod nas, mi, deca možemo ceo dan da se igramo a da nas niko ne zove kući. Tako da mene na prvi maj uvek asocira tuđe sećanje, jer je nama to bio dan kao i svaki kada ne moramo u školu. Sećanje je čudna stvar, jer tu ne možeš da selektuješ šta ti se svidi a šta ne. It flows...

Life is what happens while you are making other plans?

Neko je pre neki dan pominjao Lenona, čini mi se, mada to naravno ne mora da ima veze sa bilo čim. Slušam kompilaciju "Jutro će promeniti sve?". Imam favorite. Na prvo slušanje sam znala šta mi se sviđa. Plus još i "A brief walk", The Mothership Orchestra i Ika.
Prošlo je dosta meseci od kada je Altman umro i ja napisala poslednji post. Videla sam nedge da je umro i Kurt Vonnegut. Umro je i tata jednog druga mog momka. Umro je i jedan prijatelj mojih roditelja. Grozno mi je zbog toga. Ali nisam imala vremena da mislim o tome. Priznajem i da bežim od razmišljanja o smrti. To mi je uvek najteže. Kako neko može biti tu i nestati. Nešto mi to nikad nije bilo jasno do kraja.
Elem, počela sam redovno da tražim posao po internet oglasima. I ništa. Juče sam mislila 'vau' čini mi se da je ovo to, i danas kao "ipak ste vi bolji za NGO, znate, institucije ograničavaju". Molim vas ako ima neko ko hoće da se svađa sa mnom o radu u NGO-u ili ga prosto to zanima neka se javi. Mogu svašta da napričam u NGO u Srbiji i malo je toga baš super. Ali kao što je neko rekao - ili hoćeš ili nećeš. Ja sam htela i dalje hoću pa šta da si radim. Doduše job market ovde je više nego lousy da čak i NGO profitira od toga, a da ne pričam državni i biznis sektor.
Znam ko je pominjao Lenona. Vasa. Rekao je da hoće da nabavi od nekoga sve što je Lenon pravio bez/posle/van Bitlsa. Videla sam taj Imagine dvd u Mamutu.
Sećate se filma Age of Innocence? Ti raskošni kostimi, taj naziv. Mislim koju god ideologiju čovek hoće da promišlja danas sve su bušne. Valjda zato što su po defijniciji lažne. Počinje da mi se sviđa ekologija. Ono što me u Londonu najviše oduševljavalo su napori moje drugarice Anais, koja inače ima taj zarazni stav, dok je išla po toj kući punoj međunarodnih studenata u Londonu i skupljala staklo, papir, folije i ostalo i kupovala užasno skup deterdžent za pranje sudova i vikala na mene kada je videla kako ga razbacujem i ta radnja u kojoj su organic apples užasno skupe - duplo u odnosu na Sainsbury, i taj stav kao mi nešto menjamo. Je li ja to starim prebrzo pa postajem preveliki cinik i pre tridesete? Opet bila sam presrećna kada sam videla da su se Elvir i Orkovci oglasili protiv mučenja trista konja da bi se napravio koncert Stonsa na hipodromu. Mislim ja gluplju ideju nisam čula. 'Daćemo im bensedin'. Bolje nas da drogiraju dok ne ispratimo tu papazjaniju.
Došao mi je danas u ofis, šta ću kancelarija mi je tako grozan naziv podseća me na sobu za studentska pitanja u našoj opštini - trista stepeni, nervozna tetka, ceo svet mrziš odmah, neki simpatični istoričar da se raspituje za stipendiju za UK. Ko nije video, susedi imaju odličan sajt za stipendije a mnoge su paralelne sa našim, a malo su pregledniji od Subotičana tako da vredi pokušati. I pričali smo o Londonu o Engleskoj i kako je tamo bilo lepo tako da sam iznenada nostalgična. Pročitala sam negde na sajtu Belle and Sebastian da se eto kao odmaraju, ne okupljaju se trenutno jer imaju nešto drugo da rade. Plašim se raspada. Neće valjda...Drago mi je da smo uspeli da ih čujemo prošle godine. To mi je ubedljivo najbolji koncert do sada. Misliš video si sve i odeš u Leicester i vidiš koliko profesionalan može biti jedan indie festival. Toliko da pričas o njemu godinu dana posle.
Gledam listu bendova za Exit ove godine i grozno mi je...Mislim da ću ja ipak prodati tu kartu i spičiti na neku planinu taj vikend. Kada sam već morala da propustim drugi dan Exita prošle godine, kako će ove godine biti bolje...
Elem, sad moram da žurim. Moram na neki čas u 6. Volela bih da je život stvarno plaža, no plašim se da neće to baš tako lako, bar ne za mene i meni bliske. Mnogo je toga Horacije i nećeš baš tako lako shvatiti sve.